KOSOVO ON-LINE

Tema:
BUDUCHNOST KOSOVA


Autori:

Zoran Andjelkovich

Shkëlzen Maliqi

Zoran Andjelkovich

Sredinom osamdesetih godina, kao Srbin i ubedjeni Jugosloven, omladinski aktivista, dossao sam do jednog teksta koji se u omladinskim krugovima pojavio kao cclanak koji na neki naccin nije bio javna ccinjenica. Ccitao sam ga, ali mi je sada zzao ssto mu nisam tada pridavao vechi znaccaj, jer je tekst, u stvari, stav americcke administracije povodom buduchnosti Jugoslavije,izreccen sredinom sedamdesetih godina, ako se dobro secham, na Kongresu socioliga SAD.

Susstina je bila u sledechem:jednostavno,u jednoj fazi davati kredite Jugoslaviji, podizati njen ekonomski standard do odredjene mere, a onda prestati sa davanjem pomochi. Sve treba da bude tako izvedeno da se drasticcno odrazi na standard stanovnisstva. Kasnije che se to zvati ekonomskim sankcijama. Uporedo sa tim trebalo je podsticati razlike i po moguchnosti sukobe na relaciji Srbi-Hrvati, a u drugoj fazi stalnu nestabilnost na Kosovu i Metohiji. Sve to trebalo je da isprovocira da se svet umessa u situaciju u Jugoslaviji kako bi se ubrzao njen raspad. Tome je trebalo da posluzzi prestanak davanja medjunarodnih kredita Jugoslaviji.

Danas ccitam jedan dokument UNMIK-a u kome pisse da je "raspad SSSR-a i SFR Jugoslavije i kasnije uzimanje nezavisnosti od strane konstitutivnih drzzava, jedan od najznaccajnijih politiccko-ekonomskih razvoja u poslednjih 50 godina."

Znacci, njihov cilj je ostvaren, drzzave su se gotovo razbile po scenariju koji je tada predvidjen, ali ne bass tako i ne bass do kraja i, ssto je najtezze, ne bass lako. Bilo je tada, a i danas ima mnogo zzrtava,nasilja,terora. Cilj je isti i gotovo je priveden kraju-da se iz prezasichenih magacina razvijenih zemalja isprazne rafovi,proda bofl roba i naprave nove kolonije. To je uradjeno u Bugarskoj, Madjarskoj, Albaniji, Makedoniji.

Na Kosmet sam dossao oktobra 1998. godine, kada je strah od bombardovanja bio vechi nego za vreme bombardovanja,i kada se smatralo da che se brzo iznachi moguchnost za politiccko ressenje problema u Pokrajini. Vech tada sam shvatio da u zajedniccki zzivot ne veruju oni koji nas u to ubedjuju jer im moguchnost zajednicckog zzivota ne odgovara za planiranu koncepciju.

Ja i danas verujem da Privremeno izvrssno veche, koje ima ograniccene ingerencije, i cciji su cclanovi pripadnici svih nacionalnih zajednica koje zzive na Kosmetu, mozze zajedno raditi i delovati. U boljim uslovima, uz postignuto politiccko ressenje o Kosmetu i uz ovlasschenja koja bi iz toga proistekla, svakako, joss bolje. Iskreno sam verovao da je neophodno da sednu za isti sto najodgovorniji predstavnici albanske nacionalne zajednice sa rukovodstvom Srbije i Jugoslavije.

Albanci su imali samo negativan odgovor. Jasno je bilo da oni neche da razgovaraju zato ssto zzele visse od ravnopravnosti,visse od autonomije, visse od multietnicckog Kosova. Jasno je bilo da oni zzele samostalno Kosovo, da im je to neko obechao van Kosova, van Srbije i Jugoslavije, mimo volje gradjana ove zemlje. Tolika upornost je mogucha samo ako je neko potpuno siguran u ishod, a ishod su odredili oni koji smatraju da im nedostaje joss samo forma pa da svoj cilj, nezavisno i od Srba occisscheno Kosovo, dovedu do kraja. A ishod je odredjen na poccetku ovog teksta.

Zato i danas na Kosmetu postoje dva puta- posstovanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 koji treba da vodi miru u multietnicckom Kosmetu,i drugi put-u ime Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, koji vodi ka nezavisnom Kosovu, etniccki occisschenom od "remetilacckog faktora", od Srba.

Danas na Kosmetu nije lako jer se vech osam meseci tamo svi pozivaju na Rezoluciju 1244 Saveta beabednosti Ujedinjenih nacija, a u praksi se deluje suprotno. U ime rezolucije, a protiv Rezolucije, bile su potpuno otvorene granice prema Albaniji za ulazak svih kojima je palo napamet da ussetaju u nassu zemlju. Nasslo se i opravdanje. Navodno, bilo je potrebno da se svi izbegli vrate svojim kuchama. Naravno, niko ko drzzi do ljudskog i humanog,ne mozze imati nissta protiv toga. Ccak i za one koji nisu imali dokumenta, ssto je bilo opravdanje za otvorene granice, nije trebalo da bude vechih problema da se, uz evidenciju, vrate na Kosovo.

Tako bi se danas bar znalo koliko je ljudi stvarno napustilo Kosovo za vreme NATO bombardovanja, ali bi se, ssto je najvazznije, spreccilo da 20.000 Albanaca iz Albanije dodje na Kosovo. Spreccilo bi se da tamo jedni nasilno oduzimaju imovinu Srba, da drugi pljacckaju a potom se vrate u svoje bezvlassche. Zbog takvog drasticcnog krssenja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije, omoguchen je presedan za nastavak krssenja Rezolucije 1244, a u ime Rezolucije 1233.

Otvorenim granicama ccudili su se i sami predstavnici medjunarodnih snaga bezbednosti(KFOR). Usledile su uredbe. Najpre da vazze zakoni Srbije i Jugoslavije na Kosmetu, a potom da ne moraju da vazze. Opet u ime Rezolucije 1244, Srbima je navodno garantovana bezbednost, govoreno im je da treba da ostanu u svojim domovima, a zatim je recceno da se ne mozze zasstiti svaka porodica i svaki Srbin na Kosmetu, ssto je protiv Rezolucije 1244. Snage KFOR-a su stigle, valjda bass zbog toga da bi osigurale bezbednost svim gradjanima na Kosmetu,ssto je precizirano Rezolucijom 1244. Onda je recceno da Mitrovica mora biti multietniccki grad,a o Prisstini, Pechi, Djakovici, Prizrenu, Urossevcu, Istoku, Klini, Podujevu, Vuccitrnu i joss 20 gradova na Kosmetu ni recci,jer oni visse nisu multietniccki. Iz njih su proterani svi Srbi. Opet u ime Rezolucije 1244, a protiv Rezolucije 1244.

Sssta je donela Rezolucija Saveta bezbednosti? Vodjena je rasprava o autonomiji, a dobili smo bombardovanje jedne zemlje i jednog naroda i kao posledicu etniccko ccisschenje.Imali smo multietniccke gradove i sela, a dobili smo gotovo potpuno etniccki occisschene prostore, sela, gradove, ccitave oblasti.

Ssta je realno uraditi?

Najpre se vratiti Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN

sprecciti dalje davanje bilo kakve podrsske ssirenju teroristicckih akcija tzv. OVK.

preduzeti mere da se u saradnji sa jugoslovenskim rukovodstvom koje su gradjani te zemlje izabrali, osiguraju granice, a time zasstite teritorijalni suverenitet i integritet Jugoslavije.

jasno dati do znanja da Kosmet ne mozze biti nezavisna drzzava.

ressiti pitanje izdavanja liccnih dokumenata, pasossa, saobrachajnih dozvola i drugih dokumenata koji su od interesa za gradjane ali i za poziciju drzzave u kojoj se u ime suvereniteta i Rezolucije pokussava ukinuti suverenitet i zaobichi Rezolicija.

obezbediti slobodu kretanja za gradjane Kosmeta, pre svega za one koji sada nemaju ni slobodu kretanja niti bezbednost.

omoguchiti povratak policije, kako je to predvidjeno Rezolucijom 1244.

potpisati,ili barem zapocceti razgovor o politicckom sporazumu o buduchnosti ove Pokrajine.

Posle svega nameche se pitanje: kako je moguche da je u februaru i martu 1999. godine ceo svet brujao o politicckom sporazumu kao najvazznijem pitanju svih pitanja, a da sada, i pored Rezolucije 1244, nikoga visse ne interesuje da se taj sporazum uistinu i postigne. Kako to da dokument zbog ccijeg je nepotpisivanja poccelo bombardovanje visse nije predmet nikakvog razgovora?

Politiccki sporazum, naravno, podrazumeva pitanje autonomije Kosmeta, ali i prava i obaveze nacionalnih zajednica na Kosmetu,i to pre svega u oblasti pravosudja, obrazovanja, kulture, prava na rad. Sada je, zbog verskog i nacionalnog opredeljenja ljudi na Kosmetu, u prisustvu UNMIK-a, ostalo 40.000 radnika bez posla, samo zato ssto su Srbi, Romi, Goranci, Egipchani,Turci, ssto ne govore albanskim jezikom. Ta ccinjenica se nigde u svetu ne bi tolerisala, osim kada iza nje stoji plan razbijanja jedne zemlje.

Sporazumom bi moralo da se regulisse pravo na zdravstvenu zasstitu svih, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Tada se ne bi dogadjalo da lekari, humanisti, ostaju bez posla,ili ssto je joss gore budu kidnapovani, kao doktor Andrija Tomanovich, ili ubijeni, kao doktor Josip Vasich ili doktor Zlatko Gligorijevich, samo zato ssto su Srbi. Bolnica u Prizrenu, na primer, granatirana je samo zato ssto su u njoj jedne nochi hitno smesstene ccetiri bolesnice, Srpkinje. Sve vlade i sve humanitarne organizacije na svetu trebalo je da osude ovakve zloccine. Glas osude se nije ccuo. Mozzda u ime Rezolucije, a protiv Rezolucije 1244.

Ponekad se ccuje odgovor: mi ressavamo pitanje po pitanje. To ssto se pitanja ressavaju bez ikakvog dogovora sa zvaniccnim predstavnicima SR Jugoslavije i bez predstavnika nacionalnih zajednica na Kosmetu, vech se sve svodi na liccne kontakte sa pojedinim predstavnicima albanske nacionalne zajednice opet je u ime Rezolucije, a protiv Rezolucije.

Bez obzira na sve, joss uvek verujem da civilizovana Evropa i savremeni svet mogu zaustaviti nasilje nad jednim narodom i nad jednom drzzavom. Nadam se da neche prevladati logika jednog mog poznanika, pripadnika UNMIK elite, da je narod samo politiccka kategorija i da su na sceni samo interesi. Ne zzelim u to da verujem sve dok kroz prostorije u centru Prisstine, gde se nalazim dok kucam ovaj tekst (uz svechu jer struje i vode nema), i gde se nalazi Centar za mir i toleranciju, svakodnevno prolazi desetine ili stotine Albanaca. Sa njima i desetine pripadnika drugih nacionalnih zajednica na Kosmetu. Na zzalost,ostajem usamljen sa tom ccinjenicom,jer drugih takvih zgrada na Kosmetu visse nema, ni za stanovanje, ni za rad, ni za druzzenje. Ovo je jedina zgrada u kojoj postoji nessto ssto se na Kosmetu mozze zvati multietnicckim. Da li che takvih mesta biti tamo gde su sada Albanci ili UNMIK,ostaje da se vidi. U ime Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Ako se Evropa i savremene zemlje sveta zainteresuju ssta se uistinu dogodili posle donossenja Rezolucije 1244 SB UN i ssta je stvarno bio problem pre 24.marta 1999. godine na Kosmetu, biche nade da Kosmet bude multietniccki, u kome che zziveti oni koji su tu i rodjeni, bez obzira na to kako su verski i nacionalno opredeljeni. Ostaje nam da u to opredeljenje verujemo, kao i za sada, u ime dokumenata i Rezolucije Saveta bezbednosti. Ali,da ne bude u ime Rezolicije 1244 a protiv rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

(Autor je predsednik Centra za mir i toleranciju)



Shkëlzen Maliqi

Buduchnost Kosova visse nije tako neizvesna, kao ssto se ccinila pre godinu dana. Intervencija NATO, povlacenje srpskih vojnih i policijskih snaga, kao i dolazak misije Ujedinjenin nacija, preokrenulo je ranije anomalicno stanje vlasti manjine nad vechinom. Pitanje statusa Kosova, zbog kompromisnog karaktera rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja Kosovo i dalje smatra sastavnim delom SR Jugoslavije, ostavljeno je na neki naccin otvorenim. Ali, ono visse nije blokirano kao ranije, dok je srpska vojna sila bila u sukobu sa prakticcno plebiscitarnom voljom Albanaca da se otcepe od Srbije i Jugoslavije. Srbija/Jugoslavija ne mogu visse da uslovljavaju procese na Kosovu, mada imaju odredjeni obstruktivni uticaj.

Trenutno je glavni problem Kosova kompromisni karakter rezolucije 1244 Saveta bezbendonsti UN. Ona nije dala zadovoljavajuchi okvir za ressavanje kosovskog pitanja, ccak i sa privremenim statusom. UNMIK, kao misija koja je uspostavljena na brzinu i bez jasnog prethodnog plana, nije uspeo da uspostavi stabilnu i efikasnu administraciju. Savet bezbednosti zapravo nema jasan stav oko jedinstvene misije kakva je kosovska, gde UN treba da igraju ulogu protektora. Protektorat na neki naccin prevazilazi kapacitete organizacije, a mozze da promeni i njen karakter, ccega se svi pribojavaju, ili prosto nisu saglasni sa prossirenjem kompetencija UN. Mozzda che to biti glavni razlog za demisioniranje UN sa Kosova. Ali, to ne znacci da che strane trupe otichi sa Kosova ili da se neche nastaviti misija protektorata. Ona che verovatno prechi na neku drugu organizaciju, koja che imati veche moguchnosti da ostvari misiju.

Problem rezolucije 1244 SB ionako treba da se ressi do juna meseca, kada che na proveri biti produzzenje sadasnjeg mandata UNMIK-a. Ovih dana se u diplomatskim kancelarijama i na terenu intenzivno radi na pronalazzenju nove, odredjenije formule za Kosovo, kojom bi se prevazissle nedoreccenosti prosslogodissnje rezolucije, i ujedno ubrzao proces stabilizacije Kosova i regiona. Da li che se u tome uspeti, nije izvesno. U svakom sluccaju postoje nekoliko moguchnosti. Prva je da se velike sile nissta ne dogovore, ssto bi ih onda nateralo da, po automatizmu, ostave na snazi prosslogodissnju rezoluciju i na 6 meseci ili godinu dana produzze i mandat UNMIK-a, sa ili bez dodatnih instrukcija oko tumaccenja srodnih taccaka rezolucije 1244. Na samom Kosovu to bi znaccilo da che se nastaviti sa realizacijom Kussnerove formule zajedniccke privremene administracije i spore izgradnje demokratskih institucija, sa otvorenim opcijama. To che znacciti da che se na Kosovu uglavnom raditi rekonstrukcije i remonti provizornog sistema, a ne glavni, konstruktivni radovi.

Druga moguchnost je demisioniranje UN sa Kosova. UNMIK bi mogao da se povucce sa Kosova, ukoliko Rusija i Kina u Savetu bezbednosti stave veto na nastavak misije. U tom sluccaju, kao i u Makedoniji gde je Misija UN povuccena nakon veta Kine, na Kosovu ne bi nastupio vakuum vlasti, ssto bi otvorilo moguchnosti za novi rat, vech bi kontrolu preuzele NATO snage, koje ionako imaju glavnu recc i predstavljaju glavninu KFOR-a. Kada se radi o sigurnosnim snagama, NATO je ionako u medjuvremenu doneo znaccajnu, i mozzda dalekosezznu odluku, da komandu nad KFOR-om prepusti Eurocopsu, kao jezgru Armije Evropske Unije.

Iako KFOR ostaje pod vrhovnom komandom NATO, komanda na terenu biche prepustena Evropljanima. CClanice EU koje se godinama zalazzu za formiranje zajednicckih odbrambenih snaga, ne samo za brze intervencije vec i zajednicckih vojnih efektiva, sada su dobile ssansu da na Kosovu, ali i balkanskom regionu, demonstriraju svoje sposobnosti i zajedniccku odbrambenu strategiju, koja visse neche zavisiti samo od NATO, gde su SAD imale i joss uvek imaju glavnu recc i najveche vojne potenciale. Ova formula prebacivanja sigurnosne odgovornosti na EU mozzda predstavlja uvod u sliccni manevar i na politicckom planu. Umesto UNMIK-a i specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, na Kosovu bi mogla biti-ukoliko se na Savetu bezbednosti izglasa veto protiv nastavka misije-uspostavljena Misija EU sa specijalnim emisarom, koja bi nastavila zapoceti posao UNMIK-a.

I to ne bi bio presedan u punom smislu recci. EU je imao takvu specijalnu misiju u Mostaru, koja dodusse nije prossla sjajno. Kosovska misija bila bi svakako slozzenija od mostarske, ali bi ipak mogla biti efikasnija i bolje organizovana od UNMIK-a. EU birokratija nije manja od UN birokratije, ali possto i u UNMIK-u Evropljani ionako imaju najvechi deo odgovornosti, za njih bi mozzda bilo olakssanje da dobiju ccistu misiju protektorata, negoli posredovanu preko joss kompolikovanije ogranizacije kao ssto je UN.

Ako bi naredna formula za trazzenje trajnijeg izlaska iz kosovske krize bila da je Kosovo evropsko pitanje i da zato mora da predje u domen odgovornosti EU, pri ccemu se Rusija i neutralna Kina samoiskljuccuju iz igre, onda se postavlja kao kljuccno pitanje uloga SAD u svemu tome. Hoche li se i Amerikanci povuchi ili che se trazziti neki kompromis u formuli EU + USA. Amerikanci su u dosadassnjim fazama ressavanja kosovskog pitanja, sve do intervencije, bili motorna snaga koja je procese vukla napred ili ih je ccak ubrzavala. Hoche li sada pristati da budu gurnuti u stranu, i mozze li uopsste EU bez USA da se nosi sa problemom Kosova i regiona? Po svemu sudechi, ressenje che biti u kooperaciji, gde che SAD zadrzzati jednaki vojni i politiccki uticaj, sve dok EU ne bude sposobna da sama vodi sigurnosne i politiccke procese na Kosovu i u regionu. To nije neki posebni problem, zato ssto je Amerika i do sada bila aktivna evropska sila.

Pitanje odnosa velikih sila prema Kosovu i drugim otvorenim problemima u regionu jeste pitanje njihovih interesa i vizija, ali velike sile ne mogu same da ressavaju probleme, bez kooperativnosti lokalnih politicckih snaga. Zapravo, velike sile nemaju gotova ressenja, niti ih kao takva mogu nametnuti, sve dok medju lokalnim subjektima postoje snazzni opstruktivni impulsi. U sluccaju Kosova to vazzi i za Srbe i Albance. Albanci zzele ssto brzze potpuno osamostaljenje od Srbije i to je dosta ccvrst stav, koji se ne mozze promeniti ili korrigovati. Oni mogu eventualno da prihvate neki kompromis, u smislu privremenog odlaganja toga pitanje, ukoliko sam proces ressavanja ostavlja dovoljno prostora za ostvarenje njihove aspiracije u ssto skorije vreme, ne u nekoj nedoglednoj buduchnosti.

Srbi, sa druge strane, gotovo da i nemaju iluziju da Kosovo mozze ostati deo Srbije. Zato se njihova occekivanja, i opstruktivni napori, krechu u dva pravca: vechina njih zzeli da se ssto pre napravi etniccko razgraniccenje izmedju Srba i Albanaca, time ssto che se severni deo Kosova izdvojiti i prikljucciti Srbiji. Druga opcija je ona za koju se zalazze episkop Artemije i njegov krug saradnika, inacce manjinska po podrssci, koja trazzi da se pitanje konaccnog statusa Kosova zamrzne dok se ne prekine sa nasiljem na Kosovu i u Srbiji. Artemije, koji ima manjinsku podrssku na Kosovu, kao i u Srbiji, gde ima kontakte i koordinaciju sa opozicijom, zzeli da odlozzi brza, po Srbe nepovoljna ressenja, koja bi Milossevichevu Srbiju nepovratno iskljuccili iz kombinacija u odluccivanju o buduchnosti Kosova. Artemije, kao i opozicija, nadaju se da che Srbija biti u mnogo boljoj poziciji nakon pada Milossevichevog rezzima, te stoga insistiraju na frizzideru za konaccni status.

Beograd che, pretpostavlja se, imati mnogo bolji manevarski prostor bez Milossevicha, a u medjuvremenu bi i stranci mogli da se "ohlade" i udalje od Albanaca, zbog njihove nestrpljivosti da ssto pre dodju do cilja, kao i nesposobnosti da pod kontrolu stave ekstremne snage koje ne biraju sredstva niti slussaju dobronamerne savete stranih faktora, koji trazze od njih da obustave revanssizam i nasilje prema Srbima i drugima manjinama. Kompromisna formula koju trenutno nudi americcka diplomacija, jeste neka vrsta zajednicckog kissobrana za obe ekstremene pozicije. Prema njima, Kosovo treba da ima, ssto je u saglasnosti sa rezoluciom 1244 Saveta bezbednosti, ssto definisaniji prelazni status sa izabranim, demokratskim institucijama. I to treba da se ostvari ssto pre, najkasnije za dve godine Kosovo treba da ima parlament, vladu, predsednika i druge institucije entiteta, koje su drzzavnog kapaciteta, ali ne i nezavisnost. Finalni status bio bi, dakle, zamrznut, do daljneg, kako zahteva srpska strana. To je u susstini formula veoma sliccna onoj Titovoj, u vreme kada je Kosovo dobilo visoku autonomiju i status ravnopravne cclanice federacije, ali ne i naziv republike. Kosovo, dakle, treba da bude jak entitet, skoro drzzava, ali ne i kao priznata kao takva. Kosovo bi zapravo, u prelaznom statusu, imalo sliccnosti sa Republikom Srpskom, koja je deo Bosanske Unije, ali u nessto boljoj situaciji jer ne bi iznad sebe imala nadredjene organe Unije, vec samo veoma tanku, samo teorijsku vezu sa SR Jugoslavijom, ako SR Jugoslavija uopsste opstane kao federacija.

Neki evropski partneri imaju odredjene rezerve prema ovakvom americckom planu. Iako je on pragmaticcan i ostvariv, oni se boje brzine procesa, odnosno da che Albanci iskoristiti svoj jaki status za jednostrano proglassenje nezavisnosti. Zbog toga se trazzi neka forma dodatnih garancija, koje bi spreccile ovakav ishod, bar dok ne sazru uslovi za finalno ressenje, koje ne podrazumeva samo parcijalno ressenje za Kosovo, vech i za ccitav region. Iz prethodnog se mosse zakljucciti da je buduccnost Kosova, kada se radi o srednjoroccnom periodu, manje visse blizu definisanja, a kada se radi o finalnom statusu, opcije su joss uvek otvorene, s tim ssto postoje vrlo male moguchnosti, prakticcno nikakve, da ono ostane pod Srbijom. Svi putevi vode ka nezavisnosti od Srbije. Ali, da li che to znacciti i punu nezavisnost Kosova, ili che ono biti deo nekih regionalnih ressenja, za to danas nema sigurnog odgovora.

(Autor je filozof i publicista, radi u dnevnom listu "Zeri" kao kolumnista )

Mart, 2.000.