Plan o kantonizaciji Kosova i Metohije nastao je u septembru 1998, kao jedno od mogucih nacina da se kriza, koja je vec ulazila u etapu otvorenog vojnog obracuna, razresi kompromisom. Kantonizacija je trebalo da bude resenje kojim se, nasuprot konceptu etnicke iskljucivosti koji je vodio u etnicko ciscenje, u znacajnoj meri zadovoljavaju sustinski interesi dve ostro suceljene etnicke zajednice, srpske i albanske. U tom smislu, predlog o kantonizaciji Kosova i Metohije nudio je okvir u kojem ce Srbija biti ocuvana kao drzavna celina, juzna srpska pokrajina ostavljena takodje u svom dotadasnjem obimu, a da se pritom izbegne virus daljih podela, koje su uvek bile samo uvod u nove sukobe i dalje deobe.

Sam model kantonizacije - koju je u prvobitnom obliku trebalo da sprovede Srbija i tako prekine lanac katastrofalnih politickih odluka na Kosovu - pocivao je na nekoliko iskustava koja su, na drugim mestima, dala odredjene rezultate. Prvi podsticaj meni kao autoru projekta, dosao je posle upoznavanja s nacinom kako se kanton Jura izdvojio iz kantona Bern u SSvajcarskoj, a s motivacijom da treba ocuvati kulturne tradicije dve zajednice razdvojene jezickim nasledjem: Frankofona Jura trazila je izdvajanje iz kantona Ber u kojem se govorilo nemackim jezikom, a razlika je, u znatnoj meri, uz jezicku bila i verska, izmedju rimokatolika i protestanata. Na Kosovu i Metohiji postojao je slican fenomen: etnicki Albanci su od Srba bili razdvojeni i jezikom i religijom i kulturom, na isti nacin kao pomenuti svajcarski kantoni, gde se proces razdvajanja na kantone razresio mirnim putem, pojedinacnim izjasnjavanjem svakog grada, varosi, sela, a po potrebi cak i zaselaka.

Drugi izvor modela kantonizacije predlozenog za Kosovo i Metohiju bio je deo plana o kantonima iz Vens-Ovenovog plana za Bosnu i Hercegovinu kao opsti okvir koji bi i na Balkanu dao odredjene rezultate i isao u susret jednom globalnom resenju, primenjivom na citavom prostoru jugoistocne Evrope gde se sudaraju interesi razlicitih etnickih grupa. Premda je u federalnom, bosansko-hrvatskom delu BiH sprovedena kantonizacija, taj primer se, zbog teznji bosanskih Hrvata da kantonalne granice u praksi pretvore u etnicke barijere, pokazao kao nepopularan, premda snosljiviji od drugih slicnih resenja.

Treci uzor za predlozeni plan kantonizacije bio je model multietnickih gradova, koji bi posluzili kao most za zblizavanje dve kantonima privremeno, i to ne do kraja, razdvojene etnicke grupe. Dok bi kantoni bili stvoreni samo u ruralnim oblastima, gde je socijalna pozadina sukoba - spor oko obradive zemlje - imao snazne podsticaje u etnickoj mrznji i verskim razlikama, multietnicki gradovi su trebalo da budu oaze koegzistencije koja bi se, kroz sledecih nekoliko generacija, posluzila za oblike zajednickog zivota i u ruralnim oblastima - kantonima. Ne treba, takodje, posebno naglasavati da se model kantonmizacije skladno uklapao u opsta nacela OEBS-a o zastiti nacionalnih manjina, kao evropskog okvira u kojem se uspostavlja kantonizacija.

CCetvrti, ali izuzetno vazan element kantonizacije bili su preduslovi koji su kosovsko-metohijski Srbi - u predvecerje jednog sireg sukoba i s mnogo negativnih iskustava u proslosti - postavili kao minimalne za opstanak u juznoj pokrajini Srbije, u slucaju daljih zapleta i ocekivanih nepovoljnih ishoda.

Albanska politicka elita je, naime, na Kosovu i Metohiji vladala suvereno, bez nadleznosti drugih delova Srbije, od 1968. do 1989, s tim sto je osma decenija oznacila i dvojstvo federalne nadleznosti i lokalne albanske vlasti. Samo u periodu neometane albanske prevlasti, od 1968. do 1981, Kosovo i Metohiju napustio je, zbog javne ili prikrivene etnicke diskriminacije znacajan broj Srba, da bi se pitanje njihove ravnopravnosti uz dalje iseljavanje dramaticno zaostrilo tokom osamdesetih godina, pre nego sto ce, u drugoj polovini te decenije, postati sredstvo manipulacije u brzom usponu ka vlasti S. Milosevica, licnosti cija je zlokobna vladavina dodatno produbila vec postojece etnicke barijere, pothranjujuci ekstremizam na obe strane.

Milosevic je naime tolerisao stvaranje paralelne, odnosno paradrzavne albanske administracije, da bi preko poslanickih mandata na Kosovu i Metohiji, gde su glasali samo Srbi i manjinske grupe, vladao citavom Srbijom, potpuno zanemarujuci dalje razgorevanje etnickog sukoba. Predosecajuci izdaju kakva je vec snasla Srbe u Krajini, Baranji i vecem delu BiH, kosovsko-metohijski Srbi su, u vreme pune internacionalizacije kosovskog pitanja, nastojali da se ka minimum minimuma za opstanak u pokrajini definisu sledece politicke i pravne nadleznosti: lokalna srpska vlast, znaci policija, sudstvo i administracija (pretezno srpska i na srpskom jeziku) u ruralnim oblastima gde su Srbi izrazita vecina stanovnistva, s tim sto bi se srpskim kantonima pridodala i imanja srpskih manastira u obimu koji su imala pre okupacije 1941-1944 i pre konfiskacije od strane titoistickog komunistickog rezima.

Takvi zahtevi nisu polazili samo od strassnih iskustava etnicke diskriminacije koja se sprovodila u ime "bratstva i jedinstva" nego i od prakticnih iskustava posle pocetka teroristicke delatnosti tzv. OVK. Istovremeno, ucestale pretnje o predstojecim rusenjima crkava i manastira (koje za sada, i to samo delimicno. sprecava jos samo KFOR preko vojnih straza u vecim i znacajnijim crkvama i manastirima), ukazivale su da bi kantonizacija bila vazan element ocuvanja kulturnog nasledja Srba kao najvrednijeg dela kulturne bastine u jednoj multietnickoj i multikulturnoj zajednici.

Premda su se u izricitom odbijanju kantonizacije, pre izbijanja rata na Kosovu i Metohiji lako slozili i vladajuci rezim u Srbiji (SPS i radikali) i albanski separatisti, razlozi odbijanja bili su razliciti. Dok je za rezimske glasnogovornike u Srbiji plan kantonizacije znacio odustajanje od nadleznosti na delu teritorije (oblastima gde bi bili obrazovani albanski kantoni) gde bi se vlast delila sa etnickim Albancima, za albanske separatiste je taj model bio neprihvatljiv jer je isto to predvidjao i za Srbe - participaciju u vlasti koja iskljucuje etnicku diskriminaciju. Albanci su plan o kantonizaciji pokusali da dodatno kompromituju poistovecujuci ga s raznim modelima podele Kosova i Metohije, premda je kantonizacija od pokrajine stvarala prostor nedeljiv, podeljen po shemi leopardove koze, jer su predvidjeni srpski kantoni bili rastrkani izmedju vecih albanskih enklava.

Kada su se s modelom kantonizacije u nacelu slozili i predstavnici Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, a s njima i pristalice opozicionih stranaka i pokreta u Srbiji, vladajuci rezim je sve ucinio da spreci i omalovazi ucesce predstavnika SPC i kosovskih Srba u pregovorima oko sudbine Kosova u Rambujeu i kasnije u Parizu.

Posle strassnog rata i uzajamnog etnickog ciscenja, kantonizacija se, u uslovima rastucih sukoba, za Srbe na Kosovu i Metohija pokazala kao jedino resenje koje sprecava etnicko ciscenje. Dok je od pet predvidjenih kantona jedan- u Metohiji- vec etnicki ociscen, doslo je do spontane kantonizacije u vecim srpskim enklavama, gde bi, sada u novim uslovima i pod vlascu UN, trebalo uvesti zajednicku vlast UN administracije i lokalnih Srba. Predlog o kantonizaciji, i u revidiranoj verziji, prilagodjenoj rezoluciji Saveta Bezbednosti br. 1244, odbijen je i do predstavnika UNMIK-a i od strane Albanaca, a da pritom nije poonudjen nikakav verodostojan i Srbima prihvatljiv plan o trajnom osiguranju njihove licne i kolektivne bezbednosti. Kantonizavcija se, stavise, ukazala i kao mogucnost da se ocuva vec opasno ugrozena multietnicnost Kosova, u uslovima nesmanjenih progona Srba i Roma, kao prvi korak ka uspostavljanu javno proklamovanog cilja - multietnickog i multiverskog Kosova, bez obzira na njegov status...

Danas na kantonizaciji insistiraju pre svega Srbi, jer je za njih kantonizacija, ili neki slican oblik organizovanja, samo pod drugim imenom, pitanje zivota i smrti, pitanje opstanka ili nestanka sa prostora koje, kao Srbi, naseljavaju najmanje jedan milenijum. Sleganje ramenima na stradanja i progone Srba, uz sporadicne osude tog nasilja, samo su magla kojom se pokusava prikriti zlurado likovanje zbog masovnog egzodusa kosovskih Srba iz pokrajine Kosovo koja je postala protektorat UN. Otuda na kantonizaciji danas ne insistira njen autor (pisac ovih redova) nego sam narod na terenu, za koji je kantonizacija iznad svega spas od progona, kidnapovanja, proterivanja, silovanja i ubistava, a sve to se, svuda osim u vec kantonizovanim enklavama, sprovodi danas nad kosovskim Srbima.

Beograd, septembar 1999.

(Autor je savetnik Srpske pravoslavne crkve za pitanje Kosova)