Glavni politiccki faktori na Kosovu moraju da pokussaju da objasne javnosti da je prisustvo drugih etnicckih manjina na Kosovu veoma vazzan deo njihovih interesa, a ne-Albanci moraju da shvate da ssto visse sanjaju o Beogradu to imaju manje ssansi da ostanu na Kosovu

Ovo pitanje mozze izgledati nerazumno onima koji su na svojoj kozzi osetili zloccine koje su Srbi i njihovi saradnici poccinili prema svojim albanskim susedima. Ali, ako uzmemo u obzir interese albanskih protivnika ovo pitanje dobija puni smisao i zahteva da se na njega smesta odgovori. Kao ssto svi dobro znamo, briga medjunarodne zajednice prema Kosovu i kosovskom stanovnisstvu bila je principijelna i u skladu sa njenim, a pre svega americckim, politicckim principima.

Medjunarodna zajednica nije mogla da tolerisse dugotrajnu diskriminaciju Albanaca pre rata i 450 masakara koje je poccinila srpska massinerija. Zbog uzzasnih scena koje su duboko pogodile svaku posstenu porodicu ssirom sveta ona je odluccila da dodje na Kosovo i ohrabri individualni i zajedniccki lokalni suverenitet a protiv suvereniteta srpske drzzave. I zaista, KFOR je dossao na Kosovo da zasstiti sve gradjane, ali nazzalost, Srbi, Romi i ostale manjine su sa njihovim dolaskom pocceli da napusstaju Kosovo. Svi svesni gradjani koji su se liccno uverili u diskriminaciju koju je sprovodio srpski rezzim i svi predstavnici medjunarodne zajednice sada prirodno postavljaju pitanje kako ostati ne-Albanac na Kosovu? Da bi se u punoj meri shvatio rizik kome su izlozzeni Srbi, Romi, i ostali pripadnici etnicckih manjina potrebno je znati kakav je bio njihov odnos prema aktivnostima NATO-a, Oslobodilaccke vojske Kosova i njihovim albanskim susedima.

Prvo, mada su Srbi dezertirali iz vojske, njihovu vojnu i politiccku mobilizaciju nezavisni izvori ocenjuju kao uspessnu. Tih 450 pokolja etnicckih Albanaca nisu poccinili samo pripadnici paravojnih formacija vech i pripadnici regularne vojske u kojoj su bili mobilisani i kosovski Srbi. Dosta je prezzivelih koji svedocce da su medju pocciniocima zloccina i onima koji su ih zlostavljali prepoznali i svoje susede Srbe. Zbog toga je sasvim jasno da oni Srbi koji su uccestvovali u zloccinima i koji su bili vojnici vide svoju buduchnost i buduchnost svoje porodice daleko od Kosova, jer znaju da se ono ssto su jucce svesno ccinili kosovskim Albancima sada mozze vratiti njima.

Drugo, Srbi su postupali, a to ccine i danas, po nalozima rezzima. Umesto da prihvate sporazum iz Rambujea, oni su protestovali protiv njega i bili zadovoljni ssto on nije uspeo. Organizovali su javne skupove u centru Beograda protiv NATO-a i u znak podrsske "pravilnoj politici srpskog predsednika Milossevicha". Najcceshi atribut koji su srpski mediji koristili bio je da je NATO "agresor i osvajacc". Da ironija bude vecha, juccerassnji okupator i agresor danas je garant slobode i ljudskih prava Srba, Roma i ostalih etnicckih manjina. Sistematski strah od NATO-a je u njima duboko ukorenjen, jer i danas srpska politika smatra NATO i KFOR "agresorima i okupatorima". Possto im je ta ideja zajedniccka u svakom trenutku a rezzim smatra Kosovo vazznijim od kosovskih Srba i demokratizacije Srbije, to stanje se neche promeniti.

Treche, svaki Srbin gleda na OVK kao na "teroristiccku organizaciju". Ccak i demilitarizovana, ona je danas najvazzniji faktor na Kosovu. Njeni pripadnici spustili su se iz planina u gradove i sela i iz ilegale dospeli pravo u centar pazznje. Mada neki i dalje sumnjaju u njih, oni su bili najznaccajniji deo vojne politike i sada nastavljaju da se bore za uspostavljanje poverenja i politiku tolerancije. Zbog toga Srbi, Romi i ostali radije slede propagandu Beograda, nevoljni da se suocce sa fizicckim rizikom koji dolazi od strane njihovih albanskih suseda. Mozzda se nijedan kosovski Srbin koji je bio umessan u rat ne bi osechao prijatno da zavisi of NATO "okupatora" i OVK "terorista". Vreme kada su imali podrsku srpske vojske sada je konaccno zauvek prosslo.

Ccetvrto, prisustvo pripadnika srpskih paravojnih trupa i zloccinaca iz rata na Kosovu, pospessuje liccne obraccune. Sporost medjunarodnog suda u Hagu u privodjenju zloccinaca koji su uccestvovali u 450 pokolja na Kosovu takodje doprinosi ovom fenomenu. Possto zloccinci poput Karadzzicha, Mladicha, Ssljivanccanina, i Milossevicha nisu izvedeni pred lice pravde u Hagu, neche biti mira ni za Srbe sa Kosova koji nisu umessani u zloccinaccku politiku srpskog rezzima. Kad bi sud bio efikasniji, oni koji su planirali da vrate zloccincima istom merom za ono ssto su poccinili na Kosovu, ne bi morali to da ccine.

Peto, treba razumeti da posledice rata ne mogu smesta biti uklonjene, posebno kada je recc o onima koji su najvisse prepatili u zloccinima srpske vojske. Zato se ne mogu ignorisati moguchi incidenti i razlozi za napusstanje Kosova, kada se Srbi nadaju da che ressiti probleme preko Beograda a ne ovde, sa Albancima, i pokussavaju da naprave kantone i paralelne odbrambene trupe na Kosovu.

Joss znaccajniji je njihov bojkot Prelaznog vecha i Prelazne administracije. Svesni smo da ima Albanaca koji sada posle rata mogu pokazati svoju "hrabrost" possto to nisu uccinili sa pripadnicima srpskih paramilitarnih i vojnih formacija. Zakljuccak je da buduchnost Srba, Turaka, Roma, Bossnjaka i ostalih zavisi od njihovog stava i odnosa prema Albancima, NATO-u i OVK.

Medjutim, razumljivo je da je tessko uspostaviti novu politiccku svest posle tako dugotrajne diskriminacije i etnicckog ccisschenja. Ali, smatram da ovo pitanje obavezuje sve najvazznije politiccke ccinioce na Kosovu da urade ssto visse mogu da bi objasnili javnosti da je ostajanje ne-Albanaca na Kosovu u njihovom interesu, i da ne-Albanci sa svoje strane shvate i upamte da ssto visse sanjaju o Beogradu to che manje biti na Kosovu. Njihova buduchnost zavisi od njihove saradnje i partnerstva s vechinskim Albancima.

(Autor je politiccki analiticcar)