Zamissljena kao brza i medijski efektna operacija danas najmochnijeg vojnog saveza protiv jedne relativno male zemlje i prototip "novog stratesskog koncepta", agresija NATO-a na Jugoslaviju od samog poccetka krenula je u suprotnom pravcu pretechi ne samo politicckim nego i vojnim fijaskom alijanse. To je bio povod da Zbignjev Bzzezzinski zakljucci da americcki interesi u ovom sukobu sezzu mnogo dalje od Kosova: "Oni su dramaticcno izmenjeni onog dana kada je bombardovanje poccelo. Nije preterano rechi da bi neuspeh NATO-a znaccio u isti mah i kraj NATO-a kao uverljivog saveza i potkopao americcku vodechu ulogu u svetu."

Neuspeh vazduhoplovne kampanje NATO-a da tokom prva dva meseca rata postigne postavljene politiccke ciljeve za Bzzezzinskog je bio povod za poziv na totalni rat i kopnenu invaziju Jugoslavije. Takva namera, barem za sada, ustuknula je pred otporom Rusije, Nemaccke, vechine evropskih saveznika i americckog Kongresa. Iako su SAD na Vassingtonskom samitu NATO-a occuvale jedinstvo koalicije i blokirale ruske i kineske poteze u UN, pukotine u zapadnom savezu su vidljive: izuzev Britanije, Evropa se ponovo pita da li su joj i dalje potrebne SAD i NATO ili su i bez njih u stanju da se brinu o svoj bezbednosti?

Bombardovanje kineske ambasade u Beogradu u sukob je uvuklo i NR Kinu, poslednjeg stalnog cclana Saveta bezbednosti UN koji je na poccetku pokussao da ostane po strani. Od "muve u ccassi ssampanjca" na proslavi jubileja NATO-a, kriza na Balkanu postala je tako politiccki problem na kome su se ukrstili interesi mnogih zemalja i medjunarodnih organizacija ali i problem na kome se prelama unutrassnja politika SAD, Rusije, Nemaccke, Francuske, Italije, Grccke, CCesske i dr.

SAD, ccija avijacija uccestvuje s 90% u vazduhoplovnom ratu protiv Jugoslavije, u sukob su ussle s namerom da uccvrste NATO i svoju vodechu ulogu ne samo medju saveznicima nego i u odnosu na glavne partnere i potencijalne rivale kao ssto su Rusija ili Kina. Da li se, pri tome, verovalo da che Jugoslavija odmah ustuknuti pred vojnom pretnjom danas nije toliko bitno koliko cinjenica da ni posle dva meseca rata ni jedan od njegovih glavnih politicckih ciljeva nije postignut. SStavisse, upotreba velikog broja aviona, brodova i najsavremenije ratne tehnologije na kojoj pocciva novi stratesski koncept NATO-a nisu prikrili njegove politiccke slabosti i ccinjenicu da ogromna vojna moch sama po sebi nije dovoljna bez jasnog i ssiroko prihvachenog politicckog cilja kakav je NATO imao u vreme kada je nastao pre pola veka.

Delujuchi mimo Povelje UN i vlastitog osnivacckog akta, suprotno interesima Rusije i Kine i uprkos ustezanju evropskih saveznika, Vassington se upustio u riziccnu vojnu operaciju cciji bi debakl poljujao ne samo aktuelnu administraciju u Vassingtonu nego i privilegovan polozzaj SAD u postbipolarnom svetu. Zahvaljujuchi podrssci kongresmena iz Demokratske stranke i, naroccito, jednog broja republikanaca, Klintonova administracija je uspela da zadrzzi podrssku Kongresa ali su americcki zakonodavci suprotnog missljena kada je u pitanju ulazak u kopneni rat i slanje americckih vojnika na Balkan.

CClanice EU su na krizu reagovale individualno, rukovodechi se koliko obavezama prema NATO-u toliko i vlastitim politicckim prioritetima. U najosetljivijem polozzaju nassla se vlada nemacckog kancelara SSredera. Nezadovoljstvo koalicionog partnera - "zelenih" - zbog vojne intervencije NATO-a sruccilo se na njenog lidera i ministra inostranih poslova Jossku Fissera kome je zapretio ccak i raspad stranke. Po missljenju zamenika nemacckog ministra inostranih poslova, Volmera, "zeleni" ne bi bili u stanju da prihvate zahtev NATO-a za slanje kopnenih trupa u Jugoslaviju i takav obrt bi mogao dovesti do pada nemaccke vlade. Sliccni su i spoljnopoliticcki izazovi s kojima se ova zemlja suoccila zbog rata na Balkanu: on je Nemaccku doveo u situaciju da bira izmedju lojalnosti NATO-u i SAD i sopstvenih interesa u odnosima s Rusijom i Kinom.

"U poslednjem trenutku izbegnuti sudar (izmedju Rusije i NATO-a - prim. P.S.) delovao je kao otrezznjenje za Nemce. Tokom nekoliko dana oni su gledali u ambis i ambis je gledao u njih. CClanovi crveno-zelene koalicije u Bonu su inherentno sumnjiccavi i prema SAD i prema vojnim avanturama. Stoga su oni proteklih nekoliko meseci pokussavali da pokazzu da mogu biti dobri gradjani NATO-a, ostavljajuchi svoje frustracije iz ssezdesetih godina. Osvestili su se s jasnim saznanjem da su bili u pravu ssto nisu verovali americckom vodjstvu i ssto su bili zabrinuti zbog vojnih avantura.", isticce se u analizi teksasskog think-tanka Stratfor.

To je bio i jedan od razloga zbog kojih su Bon i Moskva tezzisste medjunarodne diplomatske aktivnosti sa Kontakt grupe preneli na "G-8" u nastojanju da se tezzisste ressavanja ove krize iz NATO-a vrati u Savet bezbednosti UN. Sliccna Nemacckoj je situacija u Italiji i, donekle, Francuskoj, ccije koalicione vlade su pod pritiskom levice da se agresija NATO-a na Jugoslaviju zaustavi i koje nisu spremne na ssirenje sukoba s vazduhoplovne kampanje na kopneni rat. U ovim zemljama, kao i u Grcckoj i u nekim drugim cclanicama NATO-a i Evropske unije prisutan je pritisak istaknutih intelektuaca i drugih javnih liccnosti koji ovu intervenciju ne smatraju samo ratom protiv Jugoslavije nego i protiv Evrope. U Francuskoj, Nemacckoj, Italiji i mnogim evropskim zemljama rat na Balkanu obnovio je antiamericcku atmosferu iz vremena Vijetnamskog rata a, prema reccima uglednog grcckog diplomate, vissegodissnji napori na obnovi grccko-americckih veza posle pada diktature pale su u vodu posle svega nekoliko dana bombardovanja Jugoslavije.

Italijanski ministar Lamberto Dini stoga je u nekoliko navrata upozorio da posledice vojne operacije NATO-a na Balkanu u Evropi moraju biti protumaccene kao upozorenje da se pitanje evropske bezbednosti ponovo stavi na dnevni red i da se Evropska unija i Zapadnoevropska unija moraju ozbiljnije pozabaviti ovim pitanjem. U celini posmatrano, interes Nemaccke i ostalih zapadnoevropskih zemalja je da dobiju aktivnu ulogu u konaccnom ressenju krize kao i da sprecce marginalizaciju Rusije na evropskoj politicckoj sceni.

Najvecha dilema NATO-a stoga je Rusija, jedan od glavnih partnera i moguchi protivnik Zapada u sluccaju eskalacije balkanske krize. Iako se Moskva oglussila na pozive Beograda za vojnom pomochi posstujuchi embargo UN na isporuke oruzzja Jugoslaviji, zapadni analiticcari ocenjuju da je tokom prvih ssest meseci kampanje NATO-a protiv Jugoslavije ona postala najvechi politiccki i moralni dobitnik. Osim znaccajne finansijske podrsske (4.5 milijardi dolara) koju je tokom ovog perioda dobila od Medjunarodnog monetarnog fonda, porastao je i medjunarodni uticaj Rusije koja je postala glavni kanal komunikacije i diplomatski posrednik izmedju Zapada i Jugoslavije. Sliccno Sjedinjenim Drzzavama, i u Rusiji je balkanska kriza postala unutrassnje politiccko pitanje oko koga se ukrsstaju koplja ne samo izmedju parlamenta i predsednika i razliccitih politicckih partija (ssto je potvrdio pokussaj impeachmenta Borisa Jeljcina u Dumi) nego i oko koga se u sve vechoj meri prelamaju predstojechi predsedniccki izbori u ovoj zemlji.

Americcko odbacivanje posredniccke uloge ruskog premijera Jevgenija Primakova i prihvatanje Viktora CCernomirdina moglo bi se, verovatno, protumacciti ovim motivima. ZZestoke reakcije kineske vlade i kineske javnosti zbog bombardovanja ambasade ove zemlje u Beogradu dovele su odnose SAD i NR Kine na samu ivicu diplomatskog sukoba koji je, za sada, izbegnut ali koji je pokazao svu slozzenost odnosa izmedju ove dve zemlje. Po svemu sudechi, rat SAD i NATO-a protiv Jugoslavije ostaviche duboke posledice po njihove odnose i sa Rusijom i sa Kinom koje che, pouccene ovim iskustvom, u buduchnosti gledati sa mnogo vechom sumnjom u namere i deklaracije Vassingtona. Kosovska kriza je napadom NATO-a na Jugoslaviju dossla na sam vrh liste medjunarodnih problema dovodechi u pitanje ne samo kredibilitet NATO a i vodeche uloge SAD, nego i UN, EU, OEBS-a i drugih vodechih medjunarodnih organizacija i institucija.

Samim tim, ova kriza je, sliccno prethodnoj krizi u Bosni i Hercegovini, postala predmet opreccnih interesa i uticaja medju kojima vechina nije neposredno vezana za sukob u juzznoj srpskoj pokrajini ali od ccijeg odnosa neposredno zavisi njen ishod. To je, medjutim, samo deo mnogobrojnih, iako retko izreccenih pitanja koje je napad NATO-a na Jugosloviju otvorio i koja iziskuju jedan od dva mogucha odgovora. Prvi je sve vechi otpor ovom ratu svih onih koji se osechaju direktno ili indirektno ugrozzeni ili koji u njemu vide krssenje moralnih, pravnih i politicckih normi i principa na kojima je izgradjena medjunarodna zajednica posle Drugog svetskog rata. Krssenje normi medjunarodnog prava i podrivanje uloge UN u ime humanitarnog prava neminovno bi vodilo regresiji uloge zapadnih vrednosti na stanje pre Drugog svetskog rata a time i regresiji samog NATO-a koji, valja podsetiti, upravo na njima pocciva.

Drugi je nastavak one politike koju promovisse "novi stratesski koncept NATO-a", nastavak rata protiv Jugoslavije i drugih zemalja koje se mogu nachi na njegovom putu i stavljanje NATO-a iznad medjunarodnog prava i njegovih normi sa politicckim, pravnim, socijalnim posledicama koje che to doneti i koje che svet ucciniti manje bezbednim nego ssto je to bio za vreme hladnog rata. Umesto sistema univerzalne i kolektivne bezbednosti na kojima su poccivala oba pokussaja izgradnje svetske organizacije u XX veku - Drusstvo naroda i Ujedinjene nacije - medjunarodni odnosi bi se, u tom sluccaju, vratili starom Vestfalskom sistemu ravnotezze snaga. Neuspeh takvog sistema bio je neposredni povod dva svetska rata u ovom veku da bi doveo i do sloma bipolarnog poretka posle neuspeha vojnih intervencija SAD u Vijetnamu i Sovjetskog Saveza u Avganistanu.

(Autor je saradnik u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu)