Tema:
KAKO RESSITI PROBLEM KOSOVA
Autori:
Mahmut Bakali
Neke od osnovnih premisa koje su, po mom missljenju date u sluccaju
Kosova, koje ccine neki okvir za ressavanje kosovskog ccvora a od
kojih bi trebalo da podjemo u diskursu o Kosovu, mogle bi biti
sledeche:
1. Albanski narod na Kosovu nije i ni po kojoj osnovi ne mozze se
tretirati kao "nacionalna manjina" kako zbog brojnosti u svom prostoru
na kome zzivi i u kojoj je uvek bio u vechini (na Kosovu ccini 90
odsto stanovnisstva, u ranijoj vissenacionalnoj jugoslovenskoj
federaciji po brojnosti je bio trechi narod, visse puta brojniji od
mnogih naroda koji danas imaju nezavisne drzzave, u prostoru sadassnje
Jugoslavije je po brojnosti drugi narod, odmah posle srpskog), tako i
po tome ssto, kao jedinstven sluccaj, predstavlja skoro polovinu
ukupne albanske nacije koja je nepravednim ratovima i nepravednim
medjunarodnim odlukama prilikom formiranja albanske drzzave, ccitav
vek ostao narod napola podeljen medjunarodnom granicom, tako da je na
obe strane te granice isti narod na svom etnicckom tlu.
2. Potrebno je priznavanje prava na samoopredelenje albanskom narodu
Kosova. Primena tog uzvissenog principa demokratije XX veka neminovno
je i za razressavanje polozzaja Kosova. Bez obzira ssto se danas
princip prava na samoopredeljenje pokussava potiskivati, uveren sam u
neizbezznost njegove primene na kosovskom sluccaju, pri ccemu mislim
na samoopredelenje u savremenom smislu i shvatanju, koje ne bi svojim
radikalizmom nanelo sstetu drugim narodima i koje ne bi bilo u
suprotnosti sa drugim principima medjunarodnog prava. Jer i po naccinu
kojim se nassao pod vladavinom Srbije, i po sistematskim represijama
koje nad njim vrssi vlast Srbije i po izrazzenim aspiracijama i drugim
kriterijumima - albanskom narodu Kosova pripada pravo na
samoopredelenje.
3. Potrebno je uvazzavanje istorijskih slobodarskih tezznji albanskog
naroda Kosova, njegovog plebiscitarnog izjassnjavanja i odluccnosti za
nezavisnu republiku Kosova, van jurisdikcije srpske drzzave. To je
albanski narod Kosova proglasio referendumom, izabrao svoje legitimne
organe, i utvrdio nezavisni demokratski polozzaj Kosova posle
raspadanja ranije Jugoslavije. To je njegovo legalno pravo possto je i
Kosovo ccinilo raniju jugoslovensku federaciju koja se raspala. To se
dakle ne mozze smatrati jednim voluntaristicckim izjassnjavanjem i da
se negira volja i odluccnost albanskog naroda.
4. Potrebno je i uvazzavanje isteresa i srpskog naroda i drugih naroda
na Kosovu da kao narodi budu potpuno ravnopravni sa vechinskim
albanskim narodom na Kosovu, kao i uvazzavanje interesa srpskog naroda
uopsste, kao i srpske drzzave, za neke istorijske i duhovne vrednosti
i isterese na Kosovu, za occuvanje istorijskih i verskih spomenika i
drugih duhovnih vrednosti srpskog naroda na Kosovu. Time bi Kosovo
bila nezavisna republika, ali ne samo albanska republika, vech
republika svih naroda koji je ccine i demokratska drzzava njenih
gradjana. Time bi se odbacile militantne ideje o iskljuccivom srpskom
ili albanskom Kosovu.
5. Potrebno je uvazzavanje medjunarodnog principa o nepromenljivosti
postojechih medjunarodnh granica silom i jednostrano. Ali, novi odnosi
i trendovi u svetu trazze i nove ideje, inventivnost i nove postupke
koji su oslobodjeni nekih tabua kao stereotipa. Potpuno je izgubilo
smisao i vrednost ostajanje Kosova pod vladavinom Srbije, pa i u
makakvom vidu autonomije, pa ni autonomije iz Ustava 1974. godine jer
je zauvek nestao kontekst u kome je ta autonomije gradjena. Uostalom i
po tom ustavu, Kosovo je u susstini imalo i vrssilo drzzavnu vlast
nezavisno od Srbije, jer je bila konstitutivni element tadassnje
federacije identiccno kao i druge republike.
6. Ako iz Dejtonskog sporazuma proizilazi da se mora uvazzavati
teritorijalni integritet prostora na kome se sada prostire SR
Jugoslavija (Srbija i Crna Gora), onda se i to mora uvazzavati, ali da
to ne sputava ostvarivanje prirodnih demokratskih tezznji albanskog
naroda, nepravedno napola podeljenog, da ostvaruje i svoje nacionalno
jedinstvo, bez promena granica , ali u jednoj evropskoj perspektivi
otvorenosti granica i evropskih integracija. Ali, posle Dejtona, ne
samo BIH, vech i ceo prostor ranije Jugoslavije, rekao bih i ceo
Balkan, ne mozze visse biti ono ssto je bio. Zato duh Dejtona mora
obuhvatiti i prostor sadassnje Jugoslavije, odnosno radikalne promene
u njenom politicckom i ustavnom uredjenju, tako ssto bi se sve
nezavisne drzzave na tom prostoru (ukljucciv i republiku Kosovo) tek
dogovarale i izjassnjavale o medjusobnoj integraciji koja bi bila
sastavni deo evropskih regionalnih integracija, a bez moguchnosti
iccije hegemonije.
Podvlaccim: integracija kao deo regionalnih evropskih integracija, jer
stare federacije kao imperije su se kompromitovale i raspale se sa
raspadom komunizma, dalje, ona visse ne bi mogla da licci na
Jugoslaviju koja se raspala a niti na ovo ssto se danas naziva SR
Jugoslavija. Ta integracija bi mogla imati oblik koji optimalno
odgovara svim cclanicama, bilo kao unija, kao savez nezavisnih drzzava
ili kao konfederacija koja bi imala otvorene i liberalizovane granice
sa susedima, koja bi bila ukljuccena u sve evropske i svetske
mehanizme i organizacije, kojoj bi bile ukinute sve sankcije i koja bi
bila ukljuccena u kolektivne oblike evropske bezbednosti i odbrane u
zavisnosti od njihovog interesa i opredelenja.
Potrebna je hitna promena stanja na Kosovu, ukidanje svih represija
nad albanskim narodom i promena polozzaja Kosova jer sadassnje stanje
status-quo-a znacci dalji nastavak brutalnih represija srpskih vlasti
nad albanskim narodom, koje se ne mozze ublazziti samo aktivnostima u
zasstiti ljudskih prava. Sadassnje stanje status-quo-a postaje sve
visse po sebi generator konflikta i osnovni izvor mogucheg ratnog
konflikta ssirih balkanskih razmera sa nepredvidljivim posledicama.
Represije organa vlasti nad Albancima na Kosovu, kao i ccessche pojave
pojedinaccnih teroristicckih akcija na Kosovu u poslednje vreme mimo
miroljubive politike koje se drzzi albanski politiccki pokret i mimo
svih javnih osuda i distanciranja od tih akcija od strane albanskih
politicckih partija, potvrdjuju neminovnost da se ne sme odlagati
ressenje polozzaja Kosova. Jer, zapravo, svi ti dogadjaji jesu
reakcije kako na represije srpske drzzave, tako i na pasivnost i
opstrukcije i srpskog i albanskog rukovodstva u odnosu na prakticcne
korake za razressavanje polozzaja Kosova, a rekao bih i reakcija na
nedovoljno efikasno delovanje medjunarodne zajednice u odnosu na
polozzaj Kosova i albanskog naroda.
Da bi se izbegli ssiri konflikti potrebna je ssira politiccka i
diplomatska preventivna delatnost, ali ne samo radi smirivanja vech
radi prevazilazzenja ovog neodrzzivog stanja. Potrebno je pre svega
hitno pregovaranje i odluccivanje legitimnih predstavnika srpske i
albanske strane o mirnom politicckom razressavanju polozzaja Kosova uz
posredovanje autoritativnog medjunarodnog faktora, ili sazivanja
posebne medjunarodne konferencije o polozzaju Kosova i albanskog
naroda ili organizovanju medjunarodne konferencije o odnosima i
regionalnim integracijama u jugoistoccnoj Evropi na kojoj bi se
obuhvatalo i ressenje polozzaja Kosova i albanskog naroda. Naravno
polozzaj Kosova mora biti ressen pravedno i u skladu sa
oslobodilacckim tezznjama i deklarisanjem albanskog naroda. Jer, bojim
se, svako ressenje koje bi ignorisalo oslobodilaccke tezznje albanskog
naroda neizbezzno bi, kad-tad, dovelo do konflikata i mogucheg rata
ssirih razmera. Nass dijalog ovde, nasse priblizzavanje missljenja i
nassi predlozi, verujem da che biti doprinos tom pravednom i
miroljubivom ressavanju polozzaja Kosova.
(Autor je politikolog iz Prisstine i bivssi funkcioner Kosova)
Zoran Djindjich
Na samom poccetku dve primedbe.
Uobiccajeno pitanje "kako ressiti problem Kosova" treba preformulisati
u pitanje "kako ressavati problem Kosova". Ovo nije samo jeziccka
korekcija. Imamo ssansu da se pomerimo sa mrtve taccke samo ako budemo
realisti. A possto finalno ressenje problema Kosova nije realisticcna
pretpostavka, svi uccesnici u procesu ressavanja problema treba da se
psiholosski pripreme za strategiju malih koraka.
Druga primedba odnosi se na okvir za ressavanje problema Kosova. Po
mom missljenju, taj okvir treba da bude - pravni i politiccki sistem
moderne Evrope.
U pravnom i politicckom sistemu moderne Evrope svi krupni problemi
ressavaju se putem uspostavljanja i garantovanja prava. To iskljuccuje
nasilje, samovolju, ugrozzavanje ljudskih zzivota i sliccne vanpravne
mehanizme.
Kako, dakle, problem Kosova ressavati putem prava, a ne putem sile?
Prva posledica znaccajne, i po mom missljenju jedino ispravne odluke
da se problem Kosova ressava u okviru pravnog i politicckog sistema
moderne Evrope jeste da Albanci koji zzive na Kosovu nemaju pravo na
drzzavnu samostalnost. Zbog toga ssto ne postoji pravo na drzzavu.
Pravo naroda na sanoopredelenje, na koje se pozivaju albanski
politiccari i intelektualci na Kosovu, ni u jednom svom pravnom
tumaccenju ne podrazumeva pravo na drzzavnu samostalnost ili na
otcepljenje. Pravo naroda na samoopredelenje je izvorno demokratsko
pravo na slobodno oblikovanje vlastitog zzivota unutar jedne drzzave.
Iz demokratskog prava naroda na samoopredelenje ne sledi pravo na
drzzavu, ali zato slede mnoga druga prava. Ljudska, liccna,
politiccka, kolektivna itd. A ssto je joss vazznije, sve to
podrazumeva obavezu i nuzznost postojanja institucija koje na uverljuv
naccin garantuju sprovodjenje pomenutuh prava. Jer, ssta vam vredi
ljudsko, gradjansko ili politiccko pravo ako nemate nezavisno sudstvo,
objektivne medije i slobodne izbore?
Ako problem Kosova za trenutak svedemo na spor izmedju srpske vlasti i
Albanaca, moramo zameriti i jednima i drugima. Srpske vlasti nisu
obezbedile institucije koje na uverljiv naccin garantuju osnovna
prava. Ne samo na Kosovu, nego u celoj zemlji nema nezavisnog sudstva,
objektivnog informisanja i slobodnih izbora. Zamerka Albancima je ssto
iz ccinjenice da u Srbiji nema dovoljnih garancija za ostvarivanje
demokratskih prava izvode zakljuccak o pravu na otcepljenje. Taj
zakljuccak je suprotan sistemu modernog evropskog prava. Naime, iz
ccinjenice da u nekoj zemlji nema dovoljno institucionalnih garancija
za ostvarivanje prava, sledi pravo na politiccko, sindikalno i svako
drugo organizovanje sa ciljem demokratizacije takvih zemalja. To je
jedini ispravan put i u nassem sluccaju. Naravno, pod pretpostavkom da
nasse probleme ressavamo na naccin moderne Evrope, a ne na naccin
kamenog doba.
Svakako, pitanje Albanaca u Srbiji nije samo pitanje liccnih prava,
nego i kolektivnih prava, pa i politicckog statusa. Iz Titove
Jugoslavije smo to pitanje nasledili kao problem autonomije. SSta god
bio sadrzzaj autonomije, jedno je jasno - radi se o skupu specificcnih
prava. Dakle autonomija se mozze ostvarivati samo u okviru pravne
drzzave. Titova Jugoslavija nije bila pravna drzzava pa je u njoj
autonomija bila samo sredstvo politiccke manipulacije.
Jedan od vidova manipulacije je i u tome ssto se pitanje teritorijalne
autonomije pomessalo sa pitanjem etnicckih kolektivnih prava.
Teritorijalna autonomija Kosova i Vojvodine je jedna stvar, a pitanje
odredjenih prava nacionalnih manjina i etnicckih grupa sasvim druga.
Ali, taj ccvor koji je Tito majstorski zamrsio, mozzemo otpetljavati
samo strpljivo, i samo pomochu instrumenata pravne drzzave.
Pred nama su dva puta. Jedan je kratak i radikalan. To je put primene
sile, pritisaka, pokussaja da se stvori novo cciljeniccno stanje (nova
drzzava) za koju bi se onda naknadno trazzila medjunarodna
legalizacija, ili, opet, da se primenom sile suspenduju sva prava, pod
izgovorom da ona ugrozzavaju opstanak drzzave. To je put politicckih
ekstremista. Ne znam ssta je na njegovom kraju, ali sasvim sigurno to
nije put u Evropu.
Drugi put je dugaccak i krivudav. On se odvija kao mukotrpan proces
uspostavljanja i garantovanja prava. Etape na njemu su jasne.
Neizostavno se moraju stvoriti institucionalne garancije za
ostvarivanje osnovnih prava. To su instrumenti bez kojih ni jedno
demokratsko ressenje nije stabilno. SSta god mi tokom politicckog
procesa utvrdili kao sadrzzaj autonomije Kosova, sve che to visiti u
vazduhu bez demokratskih institucija koje obezbedjeju svakodnevno
funkcionisanje autonomije.
Moja poruka i zakljuccak glasi: bez ubrzanog demokratizovanja Srbije
ne mozzemo problem Kosova ressavati na naccin moderne Evrope. Ako
hochemo da problem Kosova ressavamo kao problem prava, a ne sile,
neophodne su nam institucije pravne drzzave, i neophodno je da ih
posstujemo. To je ogroman posao u buduchnosti, i za Srbe i za Albance
koji zzive u Srbiji.
Prva reakcija ccitalaca na ovaj zakljuccak svakako che biti - mnogo
teorije malo prakticcnih odgovora. Navodno, prosslo je vreme za
razmissljanje, sada je vreme za delovanje. Slazzem se da je previsse
vremena prosslo, a da je premalo ispravnog uradjeno. Medjutim, iz te
konstatacije uopsste ne sledi da che brza ressenja zaista ressiti
problem. Smatram da je ispravnije pozzar gasiti kanticama vode, ma
koliko one bile male, nego cisternom benzina. Nije sve u brzini i
radikalizmu. Mali korak u ispravnom pravcu bolji je nego deset velikih
koraka u pogressnom.
(Autor je predsednik Demokratske stranke iz Beograda)
