Tema:
KOSOVO-UNUTRASSNJE ILI MEDJUNARODNO PITANJE
Autori:
Sonja Biserko
Kosovskim pitanjem vec celu deceniju bave se sve relevantne
medjunarodne institucije i vodece zemlje, pre svega, SAD i EU.
Mnogobrojni izvestaji o nasilju i torturi na Kosovu preplavili su sve
relevantne kancelarije. Vecina stranih predstavnika koji su dolazili u
SRJ poslednjih godina nisu propustili da posete i Kosovo i jos jednom
izraze svoju zabrinutost. Medjutim, do sada se nije islo dalje od
izrazavanja zabrinutosti i fabrikovanja saopstenja na raznim nivoima,
koja su trebalo da budu svojevrsni pritisak na rezim u Srbiji. Dok je
trajao rat u Bosni, Albancima je preporucivano strpljenje i nastavak
mirnog otpora. Albanci su svojom staticnom politikom, koja nije
stvarala probleme, bili "in" i zato su dobili podrsku i simpatije
Zapada.
Promena statusa quo na Kosovu do kojeg je doslo poslednjih meseci bitno
je izmenila dinamiku dogadjaja i podigla stepen "zabrinutosti" u
svetu. Pojava tzv. oslobodilacke vojske vise je moguci pravac razvoja
situacije na Kosovu nego sto u ovom momentnu predstavlja realnu vojnu
snagu. Medjutim, u psiholoskom i moralnom pogledu, ova, za sada,
neformalna grupa, moze prerasti u ozbiljan pokret i pobunu, poput onih
u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Staticnost Rugovine politike ne
odrazava vise stvarnost na Kosovu sto stvara nezadovoljstvo u do sada
homogenom albanskom korpusu. Svojevrsna radikalizacija je u toku, ali
uz izvesnu uzdrzanost zbog opravdanog straha da situacija lako moze
izmaci kontroli. Nezavisno Kosovo za sada nema alternativu. Na pomolu
nema jos glasova koji bi artikulisali i rezervnu albansku opciju.
Na srpskoj strani situacija je takoreci dramaticna. I pored izvesne
blagonaklonosti medjunarodne zajednice prema Srbiji, pre svega, zbog
osecanja moguceg raspada ovog drustva, predsednik Milosevic nije ni
spreman ni sposoban da prihvati ponude koje dolaze izvana. Mere koje
je rezim lansirao poput onih o zabrani prodaje nekretnina u devizama,
do one o uslovljavanju izdavanja pasosa izmirenjem obaveza prema
drzavi kao sto je porez, vise govore o panici nego o osmisljenoj
ekonomskoj politici.
Ne radi se o "uvodjenju reda" na trzistu, sto bi vecina gradjana
pozdravila, jer bi u sustini odahnula, vec bukvalno o kupovanju svakog
minuta za prezivljavanje rezima. U takvoj agoniji tesko je i zamisliti
da Milosevic ima prostora za kreativnu politiku, pogotovu u odnosu na
Kosovo. Kosovo je bilo i ostalo izvoriste srpskog iracionalazma.
Frustriranost zbog poraza u Hrvatskoj i Bosni, lako se moze upotrebiti
za novu homogenizaciju i mobilizaciju srpskog nacionalizma. Opozicija,
ionako marginalizovana, ponavlja prevazidjene floskule o
"demokratizaciji Srbije i primeni evropskih standarda na Kosovu".
Kosovo je politicko pitanje i samo se tako moze resavati. Sve ostalo
je eskapizam. Ono pitanje se ne moze resavati bez uvazavanja vec
ostvarenog statusa Kosova u bivsoj Jugoslaviji, jer ce u protivnom
ostati neresivo pitanje. Ono ce vuci Srbiju u ambis i trajno je
osakatiti za bilo kakvu tranziciju i demokratizaciju. Nesposobnost za
sagledavanje realnosti kako u zemlji tako i u svetu, te stvarno
definisanje nacionalnog i drzavnog interesa Srbiju stavlja u poziciju
totalnog gubitnika. Reklo bi se da o tome na neki nacin i postoji
svest. Medjutim, to proizvodi suprotan efekat od ocekivanog.
Srpska i politika i intelektualna elita ne zeli Albance u svojoj
drzavi. Rat su vodili zbog Velike Srbije s nadom da bi uz dobitak
teritorija u Hrvatskoj i Bosni mogli ipak da podele Kosovo . Ona jos
nije odustala od tog cilja. Odustali su od teritorije u Hrvatskoj ali
ne i od Bosne. RS se jos uvek tretira kao ratni plen. Diferencijacija
do koje je doslo u RS preko Biljane Plavsic jos nije dostigla tacku
bez povratka. Izbor Milorada Dodika je veoma vest jer njegova
kooperativnost stvara privid da je u RS doslo do sustinskog
preokreta. Ako medjunarodna zajednics bude popustljiva Srbi jos uvek
imaju sansu da to i ostvare.
Medjunarodna zajednica kao aktivan faktor nase krize i dalje ne
pokazuje odlucnost niti uocava povezanost kosovskog pitanja sa jos
uvek neizvesnom buducnoscu Bosne i Hercegovine. Insistiranje na
dijalogu dveju strana je samo izraz njihove nespremnsoti da do kraja
zavrsi svoj posao. Medjutim, njihovo prisustvo u regionu je neizbezno,
samo dolazi uvek sa zakasnjenjem. Tek stvaranjem nove realnosti oni
dolaze sa resenjima koja su naknadno teska i spora. To oklevanje je do
sada najvise kostalo Bosnu. Sta bi znacilo stvaranje nove realnosti na
Kosovu?. Masovno etnicko ciscenje i nove tragedije.
Dijalog nije moguc izmdju dve neravnopravne strane sa suprotstavljenim
ciljevima i projektima i aspiracijama na istu teritoriju. U Srbiji ne
postoje unutrasnje snage koje bi bile sposobne da kroz dijalog dodju
do kompromisnog resenja zadovoljavajuceg za obe strane. Politicka
nezrelost, provincijalnost i sustinsko nerazumevanje svetskih prilika
diskvalifikuje ih za takav dijalog.
Albancima i Srbima je neophodno posrednistvo trece strane, koja bi
definisala okvir i dala principe za resenje. Tek u zadatom okviru
moguce je vrsiti pritisak na obe strane u pravcu implementacije takvog
projekta. Medjunarodna zajednica je na zalost propustila priliku da za
bivsu Jugoslaviju nadje globalno resenje sa jednakim principima za
sve. Odnosno propustila je priliku da resenje sa Haske konferencije iz
1991. godine nametne svim balkanskim akterima. Sada to radi parcijalno
uz mnogo vece napore i mnogo vecu cenu.
Konferencija poput one u Dejtonu, i to sto pre, jedini je izlaz i za
Srbe i za Albance. Obe strane su obecale mnogo i sada je tesko naci
nacin da se od toga odustane. Za to je potreban dobrovoljni krivac.
Argumenti protiv konferencije da na Kosovu nije bilo rata nisu
ubedljivi. Ekonomski raspad i haos, poput onog u Albaniji prosle
godine, ka kojem Srbija klizi je vise nego dovoljan razlog za
konferenciju.
Nedavni tragiccni dogadjaji u drenicckom kraju jasno ilustruju
nesposobnost srpske strane da putem dijaloga i uvazzavanjem prava
Albanaca resse kosovski ccvor. Vessta "akrobatika" srbijanskog rezzima
sve je transparentnija za Zapad. Sudechi po brzini kojom je sazvana
Kontakt grupa ccini se da je Zapad ressen da ne ponovi propuste sa
poccetka jugoslovenske krize.
(Autor je predsednik Helsinsskog odbora za ljudska prava u Srbiji)
Baton Hadjiu
Pitanje Kosova dobilo je najzad, bar u medjunarodnoj javnosti,
odgovarajuchi tretman kakav zasluzzuje priroda problema. Medjutim,
stvari stoje drugaccije kada se radi o zvaniccnim stavovima raznih
medjunarodnih centara. U ovom kontekstu, centri medjunarodnog
odluccivanja joss nisu definisali Kosovo kao medjunarodni problem i
pored toga ssto je vech postignut visok stepen slaganja. Ovakvoj
definiciji problema suprostavljaju se uglavnom drzzave koje imaju
sliccne probleme kao ssto ima i Srbija, odnosno zemlje nastale na
teritoriji bivsse Jugoslavije. No, ipak, Kosovo se razlikuje po mnogo
ccemu od drugih osporavanih sluccajeva.
Pre svega, pitanje Kosova ccini medjunarodnim problemom sam srpski
rezzim i opozicija koji su problem Srba van Srbije, u Bosni i
Hercegovini i Hrvatskoj ressili direktnim implementiranjem
medjunarodnog faktora, iako je sam taj rezzim iskljuccen skoro iz svih
medjunarodnih mehanizama i asocijacija, dok su drzzave gde zzive Srbi
/BiH, Hrvatska/, za razliku od Jugoslavije, medjunarodno priznate i
prihvachene, pa ipak su one rado doccekale implementiranje
medjunarodnog faktora.
Zbog toga danas Albanci sasvim razlozzno misle da se status Srba van
Srbije, odnosno van Jugoslavije, ne mozze ressiti odobrenjem i
angazzovanjem medjunarodnog faktora, a kad treba da se ressi pitanje
Albanaca da se taj faktor iskljucci. Politika dvostrukog standarda
samo pojaccava razlog da se dijalog Albanaca odrzzi jedino u prisustvu
medjunarodnog faktora koji bi posluzzio kao uccesnik u razgovorima i
kao garant za realizaciju dogovora.
Drugo, stepen povreda individualnih i kolektivnih prava i sloboda
dostigao je takve opasne razmere da mozze izazvati otvoren sukob koji
bi pressao postojeche granice zbog etniccke kompaktnosti Albanaca koji
se prostiru na ccetiri drzzave. Ignorisanje ove zzalosne situacije na
Kosovu, objektivno uzev, predstavljalo bi kompromitaciju svih
medjunarodnih institucija koje se bave povredom prava i sloboda, ali i
drzzava koje se predstavljaju kao sinonim demokrtije i humanosti.
Medjunarodni faktor ne mozze a da se ne oglasi kada se ubijaju
nebranjene zzrtve kao ssto su deca, zzene i starci, samo i jedino zato
ssto su Albanci. Srpski nacional-ssovinizam joss odavno je pressao na
stadium drzzavnog terorizma koji je katastrofa i aktuelno najvecha
opasnost u Evropi.
Treche, Albanci smatraju da je Kosovo medjunarodni problem i zbog toga
ssto su i formalno izgubili poverenje u Srbiju, odnosno u Jugoslaviju,
zbog toga ssto su se ove drzzave stvorile i funkcionissu suprotno
politicckoj volji i bez uccesscha Albanaca, ali i protivno svojim
ustavima i zakonima. Albanci ne veruju drzzavi koja je ukinula
autonomiju Kosova i pogazila njihova prava, tim pre ssto se ove
drzzave deklarissu da su demokratske a funkcionissu kao policijske
drzzave, deklarissu se da su drzzave jednakih gradjana a seju mrzznju
i diskriminaciju.
Najzad, samo politiccki mazohisti u Srbiji pitanje Kosova mogu da
smatraju unutrassnjim pitanjem, iako je svaki objektivan subjekat
svestan da Srbija nije u stanju da ressi ovaj problem. Kosovo aktuelno
i istorijski prevazilazi okvire i moguchnosti srpske drzzave da ressi
ovaj problem. Medjutim, ako Srbi nastavljaju da problem Kosova
tretiraju kao njihovo unutrassnje pitanje, ne iskljuccuje se
moguchnost da gospodin Milossevich, umesto da sve Srbe sakupi u jednu
drzzavu, mozze, zbog Kosova, da ih izlozzi zajednicckoj opasnosti,
ukljuccujuchi i Republiku Srpsku.
Na vrhuncu albanske tragedije srpski rezzim na ccelu sa gospodinom
Milossevichem, umesto da najzad poccne da redefinisse politiku prema
Albancima, joss se oglassava sa ocenama koje je prevazisslo vreme.
Nepopravljiva politika ogleda se i u sinhronizovanoj kanonadi rezzima
da tobozz "odvaja separatiste od ogromnog dela Albanaca". Ranije, dok
svetu nije bio jasan ovaj metod, takve ocene mogle su da imaju svoju
prodju. Ali danas, dok na Kosovu rezzim ponavlja ovaj lajtmotiv,
Albanci nakon pet-ssest godina pasivnosti i ccekanja, svojim masovnim
i dostojanstvenim demonstracijama, prakticcno, potvrdjuju suprotno.
S' druge strane, sliccna propagandisticcka nastojanja i prijatelja
tradicionalno vezanih za Srbe, kao ssto su Rusi, izgledaju
deplasirane, jer su se svi Albanci plebiscitarno izjasnili protiv
politike koja ugrozzava njihovu slobodu i prava a demokratski svet
protiv nasilja koje je prouzrokovalo radikalizaciju stanja. SSta
visse, rezzim je i pored toga ssto uporno ponavlja poziv za dijalog
jer "odvaja separatiste od ogromnog dela Albanaca", uz mnogo
peripetija pronassao nekoliko "posstenih" Albanaca da bi vodili
dijalog u ime "Ogromnog dela Albanaca", ssto je do jucce ovakvo nessto
bilo redovna praksa. Ali, iako su presahli "possteni" Albanci, rezzim
joss misli da se nije presussio i metod, bez obzira ssto Albanci visse
ne mogu da zzive pod okriljem jedne drzzave koja im kontinuirano
ugrozzava identitet i nacionalnu samobitnost.
Stoga su Albanci odluccili da se radi svog i interesa Srba odvoje od
Srbije i njene jurisdikcije ali u okvirima postojechih granica SRJ.
Poslednji signal dat je mnogo ranije, ali masakr u Drenici ovu
preokupaciju ccini joss neophodnijom. Neravnopravna ali odluccna borba
dreniccana da brane svoj kuchni prag, ccast porodice i nacionalno i
ljudsko dostojanstvo tretira se ne samo kao izraz lokalnog otpora nego
sve visse i kao neodvojivi deo kolektivne nacionalne samosvesti. Na
drugoj strani, masovne i uccestale demonstracije svih slojeva, doba,
oba roda i veroispovesti koje se organizuju u znak podrsske, svedocce
o spremnosti i odluccnosti Albanaca da ostvaruju svoje politiccke
ciljeve.
Ako se "ogroman deo Albanaca" razlikuje od "separatisticckih" partija
Albanaca, onda se ta razlika occituje u ccinjenici da ovi Albanci
visse nisu u stanju da veruju praznim izjavama, stoga i zahtevaju
konkretnu aktivnost za ostvarivanje deklarisane politiccke volje, a ne
zato ssto su odluccili da prihvataju hegemoniju srpske drzzave kao
svoju perspektivu. Postaje sve jasnije da samo odvajanje Kosova od
Srbije spassava Albance i Srbe od opasnosti. Tokom desetogodissnjeg
perioda dok je Srbija smatrala Kosovo "svojim unutrassnjim problemom",
situacija ne samo ssto nije ressena, vech se nassla pred ratom.
Smatrajuchi Kosovo svojim unutrassnjim problemom tokom ccitavog ovog
perioda srpski rezzim je dokazao da je nasilniccki i jak, ali ne i
koliko ima moguchnosti i spremnosti za razressenje problema koje je
sam stvorio. Upravo zbog toga je pitanje Kosova medjunarodni problem.
(Autor je odgovorni urednik "Koha ditore" )
