Tema:
USTAVNO RESSENJE ZA KOSOVO
Autori:
Slobodan Vuccetich
Ozbiljno razumevanje veoma slojevitog problema Kosova i Metohije,
proteklih decenija i danas, podrazumeva, izmedju ostalog, da se ima u
vidu istorijska ccinjenica da Kosovo i Metohija nemaju svoju dugu,
autenticcnu tradiciju autonomije, kao ssto je imaju pojedini regioni u
okviru SSpanije i Italije. Kosovo i Metohija su posle Prvog balkanskog
rata, u kome su oslobodjeni, pripojeni kao teritorija, bez ikakvog
teritorijalnog i autonomnog statusa, kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori
- Kosovo Srbiji, a Metohija Crnoj Gori.
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca do 1929. teritorija Kosova i
Metohije je bila razdeljena na manje administrativne jedinice
(oblasti), a posle 1929.,administrativno je podeljena i pripojena
trima vechim celinama (banovinama): Vardarskoj, Moravskoj i Zetskoj.
Tek u komunisticckoj Jugoslaviji tzv. Kosmet je 1945. dobio autonomni
status. Prvo je to bila autonomna oblast Kosmet, a od 1963. godine
autonomna pokrajina, kao Vojvodina.
Ceo kasniji razvoj autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine, issao je
logikom stalnog prossirenja sadrzzaja i obima autonomija u okviru
Srbije, a zatim njihovog prerastanja u oblik fakticcke drzzavnosti i
sticanja kvazi federalnog statusa krajem 60-tih i poccetkom 70-tih
godina, ssto je definitivno institucionalizovano Ustavom SFRJ iz 1974.
godine.
Tada je "patentiran" sasvim specificcan i svetu nepoznat polozzaj
autonomija, koje su i u federaciji (iako delovi Srbije) u svim bitnim
funkcijama bile ravnopravne sa republikama kao drzzavama. A u samoj
Srbiji, na osnovu republicckog Ustava iz 1974, one su imale fakticcki
superiorniji polozzaj - neposredno predstavljene u organima i Srbije i
federacije, imale su svoje ustave i zakone, svoje sudove, dakle i
ustavni i vrhovni sud. Suverenost Srbije kao republike tako se
iscrpljivala na prostoru izmedju dve pokrajine.
Kulminacija tog ustavnog apsurda bila je ccinjenica da se Ustav Srbije
nije mogao menjati bez saglasnosti pokrajinskih skupsstina, a da,
ujedno, Skupsstina Srbije kao drzzave u ccijem sastavu su pokrajine,
nije imala pravo davanja saglasnosti na donossenje i promene ustava
pokrajina. Sve to je izazvalo veliku politiccku, nacionalnu i drzzavnu
krizu i ustavni amandmani iz 1989. i Ustav iz 1990. godine doveli su
do redukovanja, odnosno ukidanja atributa drzzavnosti pokrajina u
okviru Srbije.
U stvari, autonomija je svedena, manje-visse, u standardne granice i
status kakav postoji u evropskim drzzavama. Za razliku od Ustava SFRJ
iz 1974, Ustav SRJ iz 1992. ne poznaje odnosno ne predvidja oblike
teritorijalne autonomije, vech organizaciju vlasti u republikama
prepussta njihovim ustavima i zakonima.
Smatram da je potpuno legitimno, i u skladu sa evropskim i svetskim
iskustvom i ustavnim ressenjima, ukidanje one vrste automomije koja
je, u stvari, bila drzzavnost i sama po sebi generator separatizma i
secesije. Takodje je sasvim principijelno i logiccno ressenje da
autonomne pokrajine budu deo teritorijalne organizacije Srbije, a ne i
Jugoslavije. Drugo je pitanje da li je u Ustavu Srbije iz 1990. godine
sasvim adekvatno evropskim iskustvima definisan autonomni status
Kosova i Metohije i Vojvodine.
Mislim da je upravo zbog ranije pomenutih negativnih posledica po
drzzavnost i suverenost Srbije, dosslo do izvesne restrikcije u
ustavnom statusu pokrajina. Ona se, pre svega, ogleda u tome ssto je
pokrajinama uskrachena zakonodavna funkcija putem koje bi one
autonomno uredjivale ona pitanja koja su, u skladu sa Ustavom, izraz
njihovih istorijskih, nacionalnih, verskih i kulturnih posebnosti.
Drugi bitan nedostatak je, pre svega, odnos drzzave Srbije prema
ustavnoj moguchnosti da pojedine svoje funkcije mozze zakonom da
poveri jednoj ili drugoj, ili, pak, obema pokrajinama da ih vrsse,
zadrzzavajuchi, pri tom, pravo nadzora u toj oblasti.
Dodusse, takva zakonodavna ressenja nije bilo moguche sprovesti na
Kosovu i Metohiji, jer Albanci od 1989. bojkotuju, ne priznaju Srbiju
kao drzzavu, ne izlaze na izbore, bojkotuju nastavu, pokussavaju da
uspostave svoju kvazidrzzavnu, uporednu vlast itd. Zbog toga, na
Kosovu i Metohiji uopsste nisu birani ni konstituisani pokrajinski
organi, tako da autonomija u prakticcnom, stvarnom smislu, uopsste ne
postoji, ne funkcionisse. U medjuvremenu situacija se joss visse
iskomplikovala zbog dramaticcnog raspada SFRJ i rata, a pri tom,
kosovski problem ne samo da nije ressen, vech se dodatno iskomplikovao
i fakticcki internacionalizovao, a medjuetniccki odnosi su stalno na
granici otvorenog, ccak oruzzanog sukoba.
Pri tome, aktuelna vlast u Srbiji nije pokazala dovoljno politiccke i
drzzavniccke mudrosti i realizma. Naime, u medjuvremenu, iako je recc
o otvorenom i dramaticcnom politicckom problemu, na ccijem
demokratskom razressenju insistira medjunarodna zajednica, vlast u
Srbiji nije ponudila odgovarajuchu politiccku i pravnu platformu za
dijalog. Naravno, nije realno occekivati da to bude obnova koncepcije
i statusa pokrajina iz 1974. godine. Ali, bilo bi logiccno occekivati
da se ssto pre ponudi platforma koja je na nivou najboljih evropskih
modela ressavanja statusa i prava nacionalnih manjina u pogledu
politicckih, nacionalnih i kulturnih prava, npr. u Italiji ili
SSpaniji.
Susstinski i funkcionalno najbolje ressenje bi bilo regionalizacija
Srbije, na osnovu kriterijuma velikih teritorijalnih i ekonomskih
celina, kakav je, na primer, Kosovo i Metohija. Regioni bi imali
znaccajne funkcije u raznim oblastima drusstvenog, ekonomskog i
kulturnog zzivota u skladu sa njihovim specificcnim potrebama. To
ressenje bi podrazumevalo da republiccka skupsstina bude dvodomna -
sastavljena od vecha gradjana i vecha regiona. Takodje, i skupsstine
regiona sa naglassenim nacionalno messovitim sastavom, bile bi
dvodomne - sastavljene od vecha gradjana i nacionalnog vecha.
Nacionalno veche bi bilo sastavljeno na paritetnom kriterijumu -
polovinu bi ccinili Albanci, a polovinu Srbi, Crnogorci, Turci, Romi i
dr. Odluke bi se donosile na osnovu usaglassavanja oba vecha.
Medjutim, realno stanje politicckih odnosa na Kosovu i Metohiji,
verovatno bi se tessko moglo uklopiti u koncept regionalne
organizacije Srbije.
Zbog toga bi ressenje trebalo trazziti u autonomnom statusu pokrajina
u skladu sa evropskim standardima. Ta varijanta bi podrazumevala
dvodomnost pokrajinskih skupsstina. Konkretno, to bi, na Kosovu i
Metohiji, znaccilo da pokrajinsko veche ovih skupsstina ccine
poslanici svih gradjana po principu "jedan gradjanin jedan glas", dok
bi drugo - nacionalno veche, bilo obrazovano na paritetnoj osnovi,
tako ssto bi polovinu poslanika ccinili predstavnici Albanaca, a drugu
polovinu - predstavnici Srba, Crnogoraca i pripadnika ostalih
etniciteta koji zzive na Kosovu i Metohiji (Turci, Romi, muslimani
itd.). Dva skupsstinska vecha bila bi ravnopravna u odluccivanju,
odnosno odluke bi bile punovazzne tek ako su u oba vecha usvojene u
istovetnom tekstu.
To bi podrazumevalo i posebno razradjen mehanizam usaglassavanja
razlika u stavovima i odlukama dva vecha, uz moguchnost uvodjenja neke
vrste posredovanja od strane organa SR Jugoslavije. Ovo bi bilo
logiccno i celishodno ressenje zato ssto prema Ustavu SR Jugoslavije -
savezna drzzava priznaje i jamcci slobode i prava ccoveka i gradjanina
koje priznaje medjunarodno pravo (ccl. 10.) odnosno prava nacionalnih
manjina u skladu sa medjunarodnim pravom (ccl. 11.). Takodje, SR
Jugoslavija je garant da su "opssteprihvachena pravila medjunarodnog
prava sastavni deo unutrassnjeg pravnog poretka" (ccl. 16.).
S obzirom na vrlo zategnute medjuetniccke odnose i dramaticcno
politiccko stanje na Kosovu i Metohiji, drzzavna vlast u Srbiji treba
ssto pre da koncipira i ponudi politiccko-pravnu platformu za ressenje
njegovog statusa u skladu sa uzornim evropskim iskustvima i
ressenjima. Tu platformu treba staviti na uvid i missljenje i
odgovarajuchim medjunarodnim institucijama i sa njima, takodje,
povodom toga, ostvariti odgovarajuchi kontakt i dijalog. Ovo tim pre
ssto je adekvatno politiccko-pravno ressenje problema Kosova i
Metohije, ne samo uslov elementarne politiccke stabilizacije Kosova i
Metohije, Srbije, SR Jugoslavije, pa i Balkana, vech i ponovnog punog
politicckog i ekonomskog ukljuccenja SR Jugoslavije u Evropu i svet.
(Autor je sudija Ustavnog suda Srbije)
Dr. Esat Stavileci
Polazna osnova u raspravi o ustavno-politicckom statusu Kosova jeste
da on ne predstavlja celinu ustavno-politicckog statusa albanskog
naroda u bivssoj Jugoslaviji, ali bez dvojbe predstavlja njegov
najznaccajniji faktor, s obzirom da na Kosovu zzivi nessto visse od
dva miliona Albanaca, ssto znacci visse od 90 odsto ukupnog
stanovnisstva. Stoga, pitanje statusa Kosova i ostvarivanja tog
statusa ccini, s pravom, centralni deo ressavanja albanskog pitanja
uopsste i pitanja Kosova napose.
Cini nam se da bi na prvom mestu mogla da stoji
demografsko-nacionanalna i teritorijalna realnost albanskog naroda na
Kosovu. Drugi znaccajni momenat predstavlja istorijska, geografska,
nacionalno-strukturalna i politiccka individualnost Kosova. S tim u
vezi, valjalo bi se prisetiti na Dardaniju iz anticckog doba, Kosovski
Vilajet iz Osmanlijskog Carstva, obrazovanje takozvane narodne vlasti
u toku Drugog svetskog rata, kao i na polozzaj Kosova u bivssoj
multinacionalnoj zajednici Jugoslavije po Ustavu iz 1974. godine,
kojeg je Srbija protivustavno ukinula amandmanima na svoj Ustav (1989)
i sa visse protivustavnih zakonskih akata.
Trechi momenat predstavlja znaccajna istorijska ccinjenica da Kosovo
nije bilo obuhvacheno odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, jer je
pitanje Kosova bilo ostavljeno da se ressi posle rata po naccelu
samoopredeljenja kosovskog stanovnisstva - o ccemu govore istorijski
izvori.
Imajuchi u vidu ova tri od mnosstva i drugih faktora, o kojima chu
govoriti kasnije, izvodim posve logiccan istorijsko-politiccki i
pravni zakljuccak zassto Kosovo jeste i treba da bude nezavisna
drzzava, za koju sam se joss na samom poccetku opredelio kao jedinom
pravom i pravednom ressenju naspram svih drugih opcija koje se nude a
koje, po mom dubokom uverenju, mogu samo da odlozze ressenje kosovskog
pitanja i da ono, kao takvo, stalno bude politiccki teret Balkanu, a
posebno Srbiji i samozvanoj Jugoslaviji.
Na samom poccetku osvrta na ustavno-politiccki status Kosova zelim da
potsetim da za vreme Albanskog Nacionalnog Preporoda s kraja XIX i
poccetka XX veka "kosovko pitanje" i nije postojalo kao "posebno
pitanje", obzirom da je postojalo "albansko pitanje" - kao zajedniccko
pitanje svih Albanaca. "Kosovsko pitanje" fiziccki nastaje komadanjem
albanske etniccke teritorije koje je sankcionisala Londonska
Konferencija (1913), da bi po drugi put to isto ccinila i Versajska
Konferencija (1919) kada se visse od polovine albanskog naroda i
albanskih teritorija "nasslo izvan nove albanske drzzave" i ostalo
"okupirano od susednih balkanskih zemalja, uglavnom od srpske
drzzave".
Prema tome, kosovsko pitanje i ne mozze drugaccije da se posmatra sem
kao pitanje koje se manifestuje kao zalaganje za nacionalni identitet,
kao zahtev za nacionalnu ravnopravnost ili kao tezznja nacionalnom
jedinstvu. Sve te varijante vezuje zajedniccka nit volje albanskog
naroda na Kosovu "da bude gospodar svoje politiccke sudbine".
I kad bi danas evropska svest i svest drzzava u njoj bila na nivou
priznavanja slobodne volje naroda i doslednosti u uvazzavanju
etnicckih principa, ovo bi se pitanje moglo lako i jednostavno
ressiti. Otuda, imajuchi u vidu takva mogucha i jedino praviccna i
pravedna ressenja - suverenu i nezavisnu republiku Kosovo smatram
posve realnom politicckom opcijom - znaccajnom i za sadassnju
politiccku uravnotezzenost na Balkanu. Polazno osvrtanje na
ustavno-politiccki status Kosova ne moze da zaobilazi ni pitanje
sporova u interetnicckoj politicckoj sferi oko Kosova.
SStavisse, sadassnju, a i raniju represiju srpskih vlasti nad
Albancima vidim kao jedan veoma grub izraz tih sporova koji su
uslovljeni "srpskom posesivnosschu i velikodrzavnosschu prema Kosovu",
ssto nema ama bass nikakvu etniccku osnovu. Srpski posesivizam vodi ka
"osnovnom negiranju prirodnog prava kosovskog stanovnisstva, odnosno
albanskog naroda, na samoorpedeljenje...", koje je, kao ssto je
poznato, zacrtano u institucionalno-politicckim odlukama Ustavne
Deklaracije Skupsstine Kosova od 2. jula 1990. godine, u Ustavu
Republike Kosovo od 7. septembra 1990. i posebno u Rezoluciji o
suverenosti i nezavisnosti Kosova od 18. oktobra 1991.
Stoga, odnos izmedju Srbije i Kosova treba posmatrati kao odnos dveju
posebnih teritorijalno-etnicckih celina, potpuno razliccitih po
etnicckom ustrojstvu koje, kao takve, ne mogu logiccki da budu ili da
se podvode pod jednu etniccku vlast. S druge strane, treba imati u
vidu joss jedan drugi znaccajni pravno-valjani argumemnat a to je da
Kosovo, po nijednom ustavnom dokumentu SFRJ iz 1974. godine, nije bilo
"integralni deo Srbije pod suverenosschu te federalne jedinice".
Naprotiv, brojna ustavna ressenja govore o Kosovu kao jednoj od osam
federalnih jedinica bivsse Jugoslovenske Federacije.
Spomenuchu neka od tih ressenja u prilog tvrdnji o nedoslednom prilazu
Badinterove arbitrazzne Komisije tim ressenjima kada je status Kosova
u pitanju i to - ne da bih se zalagao za vrachanje toga statusa u
nekakvoj sadassnjoj federalnoj zajednici, u koju nisu ussli ni sami
slovenski narodi (Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina i
Makedonija), vech, naprotiv - da bih politiccki-pravno argumentovao
ccinjenice u prilog Kosovu kao suverenoj i nezavisnoj drzavi.
Najpre podsecham na cclanove 1 i 2 Ustava bivsse Jugoslavije iz 1974.
godine, po kojima je Kosovo bilo sastavni konstitutivi elemenat
Federacije; na cclan 5 toga Ustava po kojem je Kosovo imalo svoju
teritoriju i svoje granice koje nisu mogle biti menjane bez njegove
saglasnoti; na cclan 244, stav 2, prema kojem je Kosovo uccestvovalo u
ostvarivanju zajednicckih interesa u Federaciji; te na odgovarajuche
cclanove prema kojima je Kosovo bilo zastupljeno u Skupsstini,
Predsednisstvu, Saveznom izvrssnom vechu, Saveznom sudu, Ustavnom sudu
SFRJ... da bih zakljuccio ressenjima iz cclana 398, 399 i 402, stav 2,
prema kojima je Kosovo imalo ravnopravnu poziciju sa bivssim
republikama po pitanju promena i izmena Ustava bivsse Jugoslavije.
Pitam se, s tim u vezi, ukoliko je Ustav iz 1974. bio kriterijum
ustrojstva Jugoslavije, po ccemu ne bi bio i kriterijum njenog
rastrojstva. Iz struccne obrade nekog od ovih ressenja proisticce
preporuka za medjunarodnu zajednicu i njene subjekte da sa velikom
odgovornosschu i naozbiljnije ali i posve realno pristupe problemu
nezavisnosti Kosova. S tim u vezi treba imati u vidu da priznavanjem
nezavisnosti Kosova neche dochi do promene granica. Kosovo je imalo
svoje interfederalne granice po Ustavu Jugoslovenske Federacije iz
1974. Prema tome, ovde se ne mozze govoriti o povredama "Helsinsskih
naccela o granicama". Pre bi se moglo govoriti o nedoslednosti
pristupa tim naccelima o ccemu bi se mogla voditi posebna rasprava.
Prema tome, Kosovo, kao uostalom i bivsse jugoslovenske republike,
predstavlja pitanje spoljnog samoopredeljenja, ssto ce rechi da
predstavlja i pitanje protivustavnog okupiranja njegove teritorije od
strane Srbije. Najzad, pitanje Kosova ne predstavlja ni pitanje
secesije, s obzirom da se ono "nije secesionisalo od neke postojeche
drzzavne tvorevine, vech se suverenisalo nakon rastrojstva bivsse
Jugoslavije". Otuda, nakon rastrojstva bivsse Jugoslavije, pitanje
Kosova treba posmatrati u jednom drugaccijem institucionalnom,
politicckom i medjunarodnom svetlu.
Svestan sam sadassnjih medjunarodnih prilika u svetu a i ukupne
politiccke situacije na Kosovu, kao ssto sam svestan i zassto se
medjunarodna zajednica preokupirala prvenstveno povredama ljudskih
prava Albanaca na Kosovu i ukazivanjem na iznalazzenje pravednijeg
ressenja kosovskog pitanja albansko-sprskim dijalogom kojim bi se
spreccili sukobi vechih razmera na Balkanu i ssire. Ali bih podsetio
na jedno Raselovo missljenje da se "occuvanje mira ugnjetavanjem
jednog naroda, svakako, ne mozze nazvati mirom". Svestan sam i da
nekakva medjuressenja u biti neche skinuti Kosovo sa dnevnog reda ni
medjunarodne zajednice.
Stoga, zalazzuchi se za opciju o suverenom i nezavisnom Kosovu,
pomenuchu samo deset argumenata tome u prilog, ali, zbog skuccenosti
prostora, bez elaboracije za svaki ponaosob:
- Prvo, etniccku strukturu Kosova, koja govori o demografskoj
dominaciji Albanaca kao jednoj teritorijalno-demografskoj i
nacionalnoj realnosti albanskog naroda na Kosovu - balkanskih razmera;
- Drugo, politiccku volju albanskog naroda na Kosovu, izrazzenu preko
demokratskih institucionalnih mehanizama;
- Treche, pravo albanskog naroda na samooprdeljenje koje mu pripada
drvostruko: kao pravo na nacionalno samoopredeljenje i kao pravo na
samoopredeljenje stanovnisstva na jednoj kompaktno individualiziranoj
teritoriji;
- CCetvrto, Kosovo kao sastavni konstitutivni elemenat bivsse
Jugoslovenske Federacije;
- Peto, rastrojstvo bivse Jugosovenske Federacije i ccinjenica da
Kosovo nije ni jednim svojim aktom uccestvovalo u stvaranju
Srpsko-Crnogorske Federacije, odnosno takozvane Savezne Republike
Jugoslavije;
- SSesto, stvaranje ravnotezze izmedju etnicckog karaktera teritorije
i etnicckog karaktera vlasti na Kosovu koje se sada nalazi pod
klasiccnom okupacijom Srbije;
- Sedmo, istorijski, geografski i strukturalno nacionalni i politiccki
individualitet Kosova;
- Osmo, prirodno pravo albanskog naroda na Kosovu na nezavisnost,
- Deveto, drusstveno-ekonomsku i politiccku osnovu za nezavisnost
Kosova; i
- Deseto, principijelnost i drusstveno-politiccku opravdanost za
nezavisni status Kosova.
Otuda, Albanci na Kosovu, suvereno i nezavisno Kosovo, u susstini,
smatraju jednim kompromisnim ressenjem, veoma vazznim za stvaranje
politiccke stabilnosti na Balkanu. Stoga se medjunarodna zajednica
nalazi pred obavezom da ozbiljno i uz uvazzavanje relevantnih
ccinjenica pristupi praviccnom i pravednom ressenju pitanja Kosova.
Ona neche ispuniti ovaj zadatak zalaganjima samo "na reccima". Njen
najznaccajniji doprinos bi bio posmatranje kosovskog pitanja kao
pitanja prvog reda koje trazzi ne samo brzo vech i pravedno ressenje.
Ressenje statusa Kosova i njegovo priznavanje zavisiche od valjanosti
argumenata. To je razlog visse da se odrzzi jedna medjunarodna
konferencija o Kosovu. Imam utisak da bi na jednoj takvoj konferenciji
bilo prostora da se, kako u ssirinu, tako i u dubinu, iznese mnosstvo
ccinjenica u prilog udovoljenju slobodno izrazzene volje albanskog
stanovnisstva na Kosovu. Inacce, nema ressenja kosovskog pitanja bez
posstovanja volje vechinskog naroda na Kosovu. Svako drugo ressenje bi
predstavljalo samo nasilje koje za joss neko vreme mozze da zadrzzi
stanje sporova i nesigurnosti za kosovsko stanovnisstvo a i za region
uopsste.
Albanci na Kosovu prolaze kroz jedno od najtezzih iskussenja u svojoj
istoriji koja im, na zzalost, nije bila naklonjena. Albanci su na
svojim podruccjima autohton narod, ssto znacci da su oni tu zziveli od
najstarijih vremena kao neprosredni potomci Ilira. Oni su na ovom tlu
stvarali svoju istoriju i kulturno blago, oblikovali svoj entitet i
izgradjivali svoj nacionalni identitet. Oni su ovde branili svoje
nacionalno biche i na ovom tlu vide i grade svoju buduchnost. Prema
tome, Kosovo nije i ne predstalvlja "kolevku srpskog naroda niti
srpske drzzave", ssto se, izmedju ostalog, dokazuje etnicckom
realnosschu Kosova sa apsolutnom demografskom vechinom albanskog
naroda na Kosovu.
To sto su Albanci prisiljeni da u okvirima instaliranih srpskih vlasti
na Kosovu ispunjavaju svoje elementarne gradjanske potrebe ne
podrazumeva istovremeno i ustavno-pravno priznavanje te vlasti.
(Autor je univerzitetski profesor)
