KOSOVO ON-LINE

Tema:
RAT ILI MIR NA KOSOVU
Autori:

Beljul Beccaj

Predrag Simich

Beljul Beccaj
Za svakog iole razumnog coveka ne bi trebalo da bude nikakve dileme da li kosovsko pitanje treba razresiti mirom ili ratom. Razumni ljudi bi se opredelili za mir. Medjutim, cinjenica da bezmalo jedanaest godina vladavine milosevicevog rezima i priblizno toliko mirnog otpora Albanaca, okupljenih oko g. Rugovine politike, nije dalo nikakvog vidnog rezultata, obezvredjuje svaki razumni sud. Naprotiv, intenzivna i sistematska represija Milosevicevog rezima i apsolutni izostanak konkretnih rezultata mirne politike Albanaca, nagnali su pretezan broj zagovornika mirnog nacina razresenja kosovskog pitanja na povlacenje pred naletom narastajucih simpatija i snaga oslobodilackog otpora olicenih u Oslobodilackoj armiji Kosova.

Dosadasnja politika mira Albanaca dozivljava apsolutni poraz. Nije ostvaren cak i jedini potpisani Dogovor o normalizaciji prilika u obrazovanju (sep., 95), a o politickom statusu Kosova da se ne govori. Ali, rezim koji je hteo da pacifikuje Kosovo odavno je, intenzitetom i visegodisnjom stravicnom represijom, prekoracio kriticnu tacku. Medjutim, ima dosta indikatora koji upucuju na zakljucak da je rezim, u nameri da sacuva prividan mir, ostavio utisak da kontrolise stanje na Kosovu, toboze zbog kosovskih Srba, spreman i za rat.

Na drugoj strani, Albanci su, do pojave OVK-a, ziveli u zabludi da ce samo snagom argumenata ostvariti politicko samoopredelenje. Medjutim, uprkos sistematske i najraznovrsnije sile, rezim nije uspeo da pacifikuje Kosovo dok, Albanci uprkos neospornim politickim, pravnim, historijskim, etnickim, ekonomiskim i demografskim argumentima, nisu ostvarili nezavisnost Republike Kosovo. Visegodisnja politika status quo je uzrokovala i visestruko zaostrila prilike i bezbednosnu situaciju na Kosovu. Cinjenica je da povodom Kosova nije nista konkretno promenjeno. Na zalost, uniformno delovanje srpskog rezima i, za aktuelne unutrasnje i medjunarodne prilike, nerealna i neproduktivna politika politickih cinilaca Albanaca, dovode Kosovo u situaciju bez alternative.

Drugo, politika mira je ugrozena i zbog cinjenice sto rezim, i pogotovu opozicija, a s vremena na vreme i odredjeni medjunarodni faktori, nisu uspeli da ubede ugrozenu albansku stranu da putem ucestovanja na visestranackim izborima potpomogne toboznjoj demokratizaciji Srbije kako bi opozicija dosla na vlast, iako je ona celo vreme bila saucesnik u antialbanskoj politici. Albanci nisu prihvatili takav scenario jer znaju da se oni ne pozivaju na izbore kao ravnopravni politicki partneri koji ce da kroje svoju sudbinu, nego kao sredsvo koje ce uticati na promenu rezima.

Dakle, ne pozivaju se na izbore zbog toga sto se uvazava njihovo pravo na samoopredeljenje, ili zbog toga sto se zeli (kon)federalizacija jugoslovenskog prostora, nego zbog toga sto se Albanci zele iskoristiti samo kao glasacka masina za promenu politickih odnosa u Srbiji. Medjutim, ovom prilikom Albancima je apsolutno jasno to sto mnogima nije. Za rezim i opoziciju, kontrola nad Kosovom je preca od bilo kakve demokratizacije Serbije, zato oni nastoje da operacionalizuju svoje visestranacke izbore koji bi trebalo da se odrze 22 marta ove godine, kada Albanci formalno ulaze u novu opasnu raskresnicu-nastaviti politiku mira ili krenuti novim rizicnjim putem. Ako je suditi po trenutnom psiholoskom raspolozenju, verovatno ce ovo drugo prevagnuti.

Po brojnim neospornim indikatorima koji se ticu stanja ljudskih prava i sloboda i bezbednosnog stanja na Kosovu moze se zakljuciti da se politicki prostor resavanja kosovskog pitanja alarmantno suzava, dok ce kulminaciju verovatno dostici sledecih meseci. Najnovija zbivanja u Drenici i okolini samo potvrdjuju svu ozbiljnost i dramaticnost situacije, nasledjenu od ranije. Danas je Kosovo jedinstveno evropsko podrucje gde se sistematski ugrozavaju ljudska prava i sloboda. U ovom kontekstu, u jednom izvestaju iz 1993, godine koji je publikovan u SAD, tvrdi se da ni u jednoj zemlji Evrope nije bio toliki broj politickih krivicnih procesa i politickih osudjenika u odnosu na broj stanovnika koliko ih je bilo na Kosovu. Dok, prema jednoj ovdasnjoj studiji, u periodu od 1981 do 1990 godine, krivicno je gonjeno i osudjeno 3.340 Albanca zbog politickih krivicnih dela. Prosecna kazna za ta dela bila je 7 godina i dva meseca. Kada bi se to pomnozilo sa brojem osudjenih izaslo bi da je izreceno oko 23.400 godina zatvora.

Osim toga, oko 10.000 Albanaca je osudjeno za tzv, prekrsajna politicka krivicna dela. Izreceno je blizu 1.000 godina zatvora, tako da je zajedno sa politickim i ovim prekrsajnim politickim krivicnim delima, izreceno oko 25.000 godina zatvora uglavnom mladim Albancima, ili oko 250 vekova zatvora! Koliko je prekoracena crvena linija vidi se i iz zvanicnih podataka Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu. Naime, od 1981 do danas ubijena su 223 Albanca, dok su 22.070 pretucena samo zadnjih tri godina. Sve to je uzrokovalo promenu metoda otpora Albanaca za koju Savet Evrope u svojoj rezoluciji usvojenoj krajem januara tvrdi da je Parlament protiv drzavne srpske represije nad etnickom zajednicom Albanaca na Kosovu, koje je podstaklo pojavu oruzanog otpora na Kosovu!

Ipak najznacajniji preokret u svesti Albanaca napravila je pojava Oslobodilacke vojske Kosova. OVK nije znacajna samo po tome sto je preuzela odgovornost gotovo za sve izvrsene akcije u zadnje dve godine, nego i zbog toga sto je pridobila simpatije sirih slojeva, sto se videlo na sahrani ubijenog nastavnika Halita Gecaja u selu Lausha kod Srbice- masa od blizu 20.000 Albanaca na prvu javnu prezentaciju trojice clanova OVK freneticno je skandirala ovaj trojici clanova OVK. I u nedavnoj anketi medju studentima Pristinskog univerziteta doslo se da rezultata po kojima studenti tvrde da imaju najvise poverenje za realizaciju politickih siljeva Albanaca upravo u OVK, sto politickoj konfiguraciji Kosova daje drugaciji smisao i dinamiku.

Realno, vec danas, nisu retka razmisljanja ozbiljnih subjekata koji tvrde da nikakav dogovor o politickom statusu Kosova ne moze se ostvariti makar bez precutne saglasnosti OVK, odnosno uloga i znacaj OVK ce zavisiti od toga koliko ce politicki status Kosova odgovarati politickoj volji Albanca. Ukoliko politicki status Kosova bude u suprotnosti sa izrazenom voljom Albanaca, ne iskljucuje se mogucnost da OVK postane stozer za realizaciju nezavisnosti Republike Kosovo. To bi otvorilo novu, nimalo ruzicastu stranicu srpsko-albanskih odnosa.

Izlazak iz sadasnjeg predratnog stanja moze se naci jedino ukoliko legitimni predstavnici obeju strana, uz prisustvo mocnog medjunarodnog faktora, operacionalizuju dogovor o obrazovanju i hitno zapocnu pregovore o resavanju politickog statusa Kosova bazirajuci se na nemacko- francuskoj inicijativi. Kosovo je historijski i aktualno par exelanc medunarodno pitanje, a taj sud cini osnovanijim i dosadasnja visegodisnja nemogucnost da srpski rezim resi situaciju na Kosovu. Naprotiv, cinjenica da je ovdasnja situacija dovedena do granica usijanja ovom pitanju daje medunrarodnu dimenziju. Napokon, ne mogu srpske vlasti resiti status Srba van Srbije (Hrvatska, BiH) uz prisustvo medjunarodnog faktora, dok status Albanaca, odnosno Kosova bez njihovog prisustva. Uz neposrednu pomoc i angazovanje medjunarodnog faktora, a bazirajuci se na nemacko-francusku inicijativu, na Kosovu bi se gradualno stvorili uslovi za miran politicki izlazak Kosova iz jurisdikcije Srbije.

Albanci shvataju da je kod medjunarodnih faktora sve jasnije opredeljenje da resenje polozaja Kosova treba traziti van vladavine Srbije Kosovom ali u okviru geografskog i politickog prostora preostale Jugoslavije. Formiranjem odgovarajuce demokratske i politicke infrastrukture obezbedio bi se buduci ravnopravni tretman Kosova u nekoj novoj zejednici drugacijoj od ove, iako do sada nijedna strana nije pokazala nikakvu spremnost za kompromis. Zato ce svakako primedbi biti i povodom nemacko-francuske inicijative, ali se nadamo, da kompromis obe strane nece doziveti kao poraz. Albanci zbog toga sto jos uvek ne shvataju da njihovo pravo ima samo relativnu prednost dok je vojna snaga jos uvek na strani Srbije, dok aktuelni rezim Srbije zbog toga sto ne moze vecito da zivi u zabludi da ce represijom pacifikovati Kosovo. Upravo najnovija dramaticna zbivanja u Drenici dokazuju kako je pogresno definisao srpski interes i na Kosovu.

Kao posledica drenicke klime ne iskljucuje se i mogucnost da aktualna politika mira Albanaca odstupi pred sve aktuelnijim i znacajnijom oslobodilackom strujom nezavisno od toga sto predsednik Rugova jos uvek nema adekvatnu alternativu, ali je njegov do juce neosporni liderski autoritet posle svega sto se dogodilo, najozbiljnije uzdrman. Zato, svi drugi dinamicni albanski lideri koji znaju kako da konkretno pokrenu stvari, mogu preuzeti vodecu ulogu, jer je razlika imedu g. Rugove i drugih, danas vrlo mala. Utoliko pre, ako bi radikalna struja albanskog pokreta dobila povoda da nemacko-francusku inicijativu, odnosno specijalni status, shvati kao angazovanje medjunarodne zajednice sa ciljem mirne integracije Kosova u okvirima srpske drzave. To bi odlagalo resenje i dalo povoda zagovornicima radikalnog resenja kosovskog pitanja da Kosovo pretvore u novi epicentar ratnih sukoba na Balkanu.

(kraj)

(Autor je politikolog iz Pristine)





Predrag Simich
Danas vech davne 1990. godine, "Njujork tajms" je objavio cclanak Dejvida Bajndera u kome u kome se predvidjao raspad SFRJ tokom narednih osamnaest meseci. Iako je rat odista izbio naredne godine, to se nije dogodilo, kako se occekivalo, u siromassnoj i etniccki podeljenoj juzznoj srpskoj pokrajini nego u najbogatijoj i jedinoj nacionalno homogenoj republici prethodne Jugoslavije. Suprotno occekivanjima, tokom rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni stanje na Kosovu je ostalo manje-visse stabilno a do novog zaosstravanja srpsko-albanskih odnosa dosslo je tek poccetkom post-dejtonskog perioda, u vreme kada je rat na zapadnom Balkanu vech bio zavrssen.

Prema jednom tumaccenju, zasluga za to pripada preventivnoj misiji medjunarodnih mirovnih snaga u Makedoniji u ccijem sastavu su se po prvi put na jugoslovenskom prostoru pojavili i americcki vojnici. Povod za njihov raspored bila je pretpostavka da bi se lanccana reakcija jugoslovenskih sukoba mogla preneti iz zapadnih republika na Kosovo, zahvatiti Makedoniju, uvuchi u rat oblizznje drzzave (ukljuccujuchi dve cclanice NATO-a - Grccku i Tursku) i izazvati slom juzznog krila Severnoatlantskog pakta. Prema drugom tumaccenju, takva pretpostavka nije imala osnova, Makedonija je jedina jugoslovenska republika koja je mirno izassla iz bivsse federacije a ccitav jug Balkana, uprkos prividnim sliccnostima sa zapadnim Balkanom, ipak sledi drugacciju logiku medjunacionalnih i medjudrzzavnih odnosa.

Po svemu sudechi, najnovija zbivanja na Kosovu govore da je istina negde na sredini. Naime, "kosovski problem" deo je tzv. albanskog pitanja na Balkanu koje, pored Kosova, obuhvata zapadnu Makedoniju, istok Crne Gore, severozapadnu Grccku, samu Albaniju i sve snazzniju albansku dijasporu u zapadnoj Evropi i SAD. Sliccno drugim bal- kanskim narodima cilj albanskih nacionalnih pokreta tokom poslednjih stotinak godina je manje-visse isti - stvaranje albanske nacionalne drzzave na Balkanu - u granicama koje je joss 1878. utvrdila Prva prizrenska liga.

Ujedinjenje Nemaccke i raspad istoccnoevropskih multinacionalnih drzzava uccinili su da se u albanskim krugovima jave teze da su "Albanci poslednji podeljeni narod u Evropi", da "samo polovina Albanaca zzivi u Albaniji dok druga polovina zzivi u susednim drzzavama" i da "neuspeh jugoslovenskog eksperimenta" upuchuje na zakljuccak da che "trajni mir na Balkanu biti moguch tek kada se zaokruzze nacionalne drzzave na ovom prostoru" (u kome Albanci svakako nisu usamljeni). Kosovski Albanci nisu se, medjutim, opredelili za oruzzanu borbu a jedna od glavnih (iako retko izreccenih) poruka albanskih partija na Kosovu glasila je da che ressenje ovog pitanja dochi na dnevni red u zavrssnici jugoslovenske drame i da che occekivana internacionalizacija kosovskog problema ichi u susret njihovim zahtevima.

Uverenje da "vreme radi za Albance" ohrabrila je pobeda Demokratske stranke na izborima u Albaniji 1992. godine: dolazak na vlast prve postkomunisticcke vlade u Tirani naissao je na simpatije na zapadu a Albanija se, prijemom u OEBS, vratila na evropsku politiccku scenu. Albanske partije na Kosovu i albanska dijaspora stale su uz Salia Berissu dok je on, zauzvrat, podrzzao njihove zahteve: Albanija je jedina drzzava koja je priznala "Republiku Kosovo", u Tirani je otvorena njena "misija", albanski mediji dali su veliki prostor sunarodnicima u susednim drzzavama, kosovski Albanci su pocceli da igraju vazznu ulogu u albanskoj privredi i politici a albanska diplomatija bila je dragocen kanal kojim su njihovi zahtevi mogli stichi na dnevni red medjunarodnih organizacija.

Politika Demok- ratske stranke, ccija su uporissta bila na severu zemlje, nije nailazila na mnogo razumevanja na jugu gde je dominirala opozicija. Vech u to vreme, medju albanskom opozicijom moglo se ccuti da Berissa podgreva nacionalne emocije da bi prikrio nesposobnost da ressi domache probleme, i da kosovski problem, zapravo, sputava napore Albanije da izadje iz siromasstva i nadje svoje mesto na balkanskoj i evropskoj politicckoj sceni. Kada je 1993. godine u Beograd doputovala prva delegacija albanskih opozicionara to je pokazalo da se srpsko-albanski odnosi ponovo odvijaju na dva koloseka - nacionalnom i drzzavnom - koji u mnogo ccemu nisu podudarni.

Joss je veche nezadovoljstvo medju kosovskim Albancima izazvao Dejtonski mirovni sporazum koji je zaobissao Kosovo. Naime, tada je postalo occigledno da se problemi balkanskog juga neche ressavati po analogiji sa zapadnim Balkanom i da su izgledi za in- ternacionalizaciju kosovskog pitanja sve manji, odnosno, da politika DSK ne daje occekivane rezultate. Etniccki sukobi u Evropi posle 1989. godine uccinili su i da medjunarodna zajednica pitanju prava naroda na samoopredeljenje pridje mnogo opreznije.

Za razliku od ranijeg shvatanja prema kome ono znacci, pre svega, pravo na otcepljenje, nacionalno ujedinjenje i stvaranje nacionalnih drzzava ("eksterno samoopredeljenje"), danas preovladjuju tumaccenja da samoopredeljenje mozze i, najccessche, mora biti "interno" (razlicciti vidovi autonomija i sl.) jer, u suprotnom, preti eksplozija etnicckih sukoba koja bi ccitav post-bipolarni medjunarodni poredak odvela u haos. Kada se, poccetkom 1997. godine urussio rezzim Demokratske stranke povlaccechi za sobom ccitavu strukturu drzzavne vlasti u Albaniji, albanski nacionalni pokret izgubio je svoje vazzno uporisste, a albanska nacionalna ideja je ozbiljno uzdrmana.

Na primer, prilikom srpskoalbanskih razgovora u NJujorku, u proleche 1997, medju americckim uccesnicima mogla se ccuti i opaska da raspad jedne albanske drzzave na Balkanu svakako ne ide u prilog zahtevima za stvaranjem druge. U to vreme, poruke vodechih zemalja (pre svega, cclanica Kontaktne grupe) glasile su da se kosovski problem mora ressavati unutar Jugoslavije i da se, posle Bosne, "svetu ne zzuri u novu balkansku krizu". Promena vlasti u Albaniji prossle jeseni donela je i zaokret u odnosima Tirane sa Beogradom i Skopljem koji takodje nije issao u prilog albanskom nacionalnom pokretu na Kosovu i u Makedoniji.

Posle 1995. godine albanske partije na Kosovu nassle su se na prekretnici: neuspeh da se ostvare proklamovani ciljevi oslabio je njihov uticaj, glasovi nezadovoljstva cculi su se i od uticajnih liccnosti poput Adema Demachia, Bujara Bukossija i drugih, na scenu je izassla i nova generacija mladih Albanaca, albanska dijaspora je ccak poccela da razmisslja o alternativama Ibrahimu Rugovi ali je susstinsku novinu na uzavreloj kosovskoj sceni donela pojava tzv. Oslobodilaccke vojske Kosova. Ne ulazechi u sspekulacije o poreklu i karakteru ove organizacije moglo bi se rechi da su njene dosadassnje aktivnosti bile neposredno vezane sa novom politicckom situacijom u pokrajini.

Pre svega, atentati na Albance koji saradjuju sa srpskim vlastima occigledan su pokussaj da se sprecci raslojavanje albanskog nacionalnog pokreta. Drugo, stvaranje psihoze straha i nesigurnosti povechava pritisak na iseljavanje nealbanskog stanovnisstva s Kosova. Treche, korisschenje naziva "vojska", upotreba uniformi, naoruzzanje i organizacija OVK mogu se protumacciti kao demon- stracija sile upuchena kako srpskim vlastima tako i medjunarodnoj zajednici i upozorenje da se zahtevi kosovskih Albanaca ne mogu skinuti s dnevnog reda.

Takodje, porast nasilja na Kosovu vrssi pritisak i na vladu Fatosa Nanoa u Tirani da odustane od kontakata sa Beogradom i Skopljem i agresivnije se postavi prema zahtevima kosovskih Albanaca (na primer, ponovna pojava Salia Berisse na albanskoj sceni podudarila se s najnovijim zaosstravanjem na Kosovu). Ukratko, aktuelni talas nasilja vratio je na scenu problem Kosova iako nije verovatno da bi mogao izazvati ssiri srpsko-albanski sukob zbog trenutne slabosti i jedne i druge strane. I dok albanske partije uporno zahtevaju internacionalizaciju kosovskog pitanja (zahtevi za "medjunarodnim civilnim protektoratom", "kosovskim Dejtonom" i sl.) za drzzavne organe u Srbiji i Jugoslaviji ona je danas manje pri- hvatljiva nego bilo kada ranije. S druge strane, medjutim, najnoviji razvoj dogadjaja uccinio je da predstavnici kosovskih Srba po prvi put izadju na medjunarodnu scenu i u direktnim kontaktima sa zvaniccnim organima u zapadnoj Evropi i SAD iznesu svoje zahteve.

Time se dolazi i do neizbezznog pitanja; kuda che, posle svega, krenuti srpsko- albanski odnosi na Kosovu i Metohiji? Jedna moguchnost je dalje zaosstravanje koje bi neminovno vodilo bilo u ssire repre- sivne mere vlasti bilo u stanje bezvlasscha i to bi u jednom trenutku moglo otvoriti pitanje primene Glave VII Povelje UN ("Akcije Saveta bezbednosti u sluccaju pretnje miru, povrede mira i akata agresije") odnosno, medjunarodne intervencije. Druga moguchnost je da ipak dodje do neke vrste srpsko-albanskog dijaloga nezavisno od toga koliko bi bili njegovi trenutni dometi - na to upuchuju ne samo novije medjunarodne inicijative (predlozi Roberta Gelbarta i Volfganga Issingera ili Ibera Vedrina i Klausa Kinkela) nego i zakljuccci nedavnih srpsko-albanskih kontakata na ekspertskom i politicckom nivou.

Sudechi prema nekim novijim evropskim iskustvima u ressavanju etnicckih sporova (juzzni Tirol, madjarsko-rumunski sporazum o Transilvaniji i sl.), takav dijalog bi morao imati najmanje dve dimenzije - medjunacionalnu i medjudrzzavnu. U prvoj, verovatno je da bi se susstinska pitanja morala ostaviti za neko drugo vreme a da bi naglasak bio na merama za jaccanje poverenja i, naroccito, povratku kosovskih Albanaca u institucije sistema ssto bi bilo u interesu obe etniccke zajednice. U drugoj, on bi morao nastaviti zapocceti proces priblizzavanja izmedju Jugoslavije i Albanije, doprineti smirivanju napetosti u obe zemlje i otvoriti prostor za njihovu aktivniju ulogu ne samo u regionu nego i aktivniji odnos prema evropskim integracijama. U bitno promenjenim okolnostima stvorili bi se i uslovi za aktivniju ulogu Evropske unije u regionu a time i primenu njenih pozitivnih iskustava i instrumenata namenjenih etniccki messovitim sredinama (poput programa "Inter-reg", "Ev- roregiona", itd.). Ukratko, trebalo bi zakljucciti da i Srbe i Albance "put u Evropu" izgleda da vodi upravo preko Kosova.

(kraj)

(Autor je nauccni saradnik u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu)