Tema:
KOSOVO U USTAVU
Autori:
Borisav Jovich
Kosovo i Metohija je danas Autonomna pokrajina u Republici Srbiji,
koja zajedno sa Crnom Gorom ccini federaciju Savezne Republike
Jugoslavije. Mnogi u inostranstvu koji se danas zalazzu da se Kosovu i
Metohiji da autonomni tretman mozzda i nisu upoznati sa ccinjenicom,
da ona prema Ustavu Republike Srbije i jeste autonomna pokrajina.
Medjutim, albansko stanovnisstvo na Kosovu i Metohiji, rukovodjeno
nacionalisticckim i separatisticckim politicckim strankama, ne samo da
ne priznaje i ne zzeli da koristi autonomna prava koja ima Pokrajina,
nego ne priznaje ni Republiku Srbiju i Saveznu republiku Jugoslaviju
za svoju drzzavu i trazzi samostalnost, tj. otcepljenje.
Prema vazzechim ustavnim i zakonskim normama Autonomna Pokrajina
Kosovo i Metohija ima svoju Skupsstinu, cciji se poslanici biraju
tajnim glasanjem na slobodnim vissestranacckim izborima. Obzirom na
nacionalni sastav stanovnisstva u toj Pokrajini, predstavnici albanske
nacionalnosti imali bi apsolutnu vechinu, ali skupsstina nije izabrana
i ne funkcionisse zato ssto albanske nacionalne partije, koje imaju
najvechi uticaj na biraccko telo, ne zzele da uccestvuju na izborima
niti u skupsstini jedne Autonomne Pokrajine koja je u sastavu Srbije,
odnosno Jugoslavije, jer insistiraju na otcepljenju.
Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija takodje ima pravo da sama, u
svojoj Skupsstini bira svoju Vladu, tzv. Izvrssno veche, sa onolikim
brojem ministarstava, koliko ona smatra da joj je potrebno i da
postavlja ministre i druge rukovodeche kadrove u administraciji. Prema
sadassnjem stanju stvari, kada se bojkotuje drzzava u kojoj se zzivi,
takve moguchnosti ostaju neiskorisschene.
Privremeno, dok se ne ressi pitanje izbora Pokrajinske Skupsstine,
odgovarajuche odluke u njeno ime donosi Narodna Skupsstina Srbije,
kako bi se zzivot i u tim okolnostima odvijao. Sliccna je situacija i
sa formiranjem vlasti u opsstinama u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i
Metohija od kojih u 90 posto vechinu ima albansko stanovnisstvo, a
odbija da uccestvuje na izborima i u vrssenju vlasti, tako da su
opsstinske skupsstine formirane od predstavnika onih gradjana koji su
izassli na izbore.
Ne mozzemo da ne pomenemo i ccinjenicu da odbijanje albanskih
nacionalnih separatisticckih partija i biracckog tela te nacionalnosti
da uccestvuje na republicckim i saveznim izborima, usled bojkotovanja
i nepriznavanja drzzave u kojoj zzive, gde bi imali priblizzno oko 10
posto od ukupnog broja poslanika, sa velikom moguchnosschu da uticcu
na politiccki zzivot republike i zemlje i u interesu nacionalne
manjine koju predstavljaju, znacci nerazumno lissavanje jednog
izuzetnog prava na sstetu gradjana koje smatraju da korisno
predstavljaju.
Rukovodstvo albanskog stanovnisstva na Kosovu i Metohiji stavilo je,
svojom politikom i praksom, gradjane svoje nacionalnosti u politiccki
geto, anulirajuchi mu sva njegova politiccka prava, koja mu po ustavu
i zakonima pripadaju. Time su mu bitno ugrozzena njegova gradjanska
prava, ali ne kao ssto se ccesto misli, od strane drzzave u kojoj
zzivi, nego od strane onih koji mu ne dozvoljavaju da budu ravnopravni
gradjani.
Koliko su albanske separatisticcke vodje beskurpulozne u prisiljavanju
albanskog stanovnisstva da bojkotuje drzzavu u kojoj zzivi, mozze se
lako razumeti ako se ima u vidu ccinjenica da su prisilili svoje
sunarodnike da napuste svoja radna mesta kako bi "bojkotovali"
drzzavu. LJudi su prestali da rade ne samo u drzzavnoj upravi i drugim
drzzavnim institucijama, nego u fabrikama, rudnicima, bolnicama,
sskolama itd., a da im zauzvrat njihove vodje nisu dale drugo
zaposlenje. Joss grublje i joss sstetnije je bilo napusstanje sskola
od strane dece albanske nacionalnosti, u kojima se, inacce ucci na
albanskom jeziku o trossku drzzave.
Napusstanje drzzavnih sskola motivisano je idejom da se ne priznaju
sskole na ccijim godissnjim svedoccanstvima o polozzenom razredu ili o
zavrssenoj sskoli pisse "Republika Srbija", jer je oni ne priznaju,
kao i nekim manje znaccajnim programskim zahtevima, koji verovatno
nisu neressivi. Osnovane su neke paralelne albanske sskole, koje ucce
po drugaccijim programima od drzzavnih, koje izdaju svedoccanstva pod
firmom "Kosovo Republika", koja se, naravno nigde ne priznaju kao
validna i samo donose neprijatnosti njenim vlasnicima. Sliccno je
postupljeno i sa zdravstvenim osobljem albanske nacionalnosti, koje je
ostavljeno dobrim delom bez posla i povucceno u neke ilegalne i
neadekvatne paralelne zdravstvene sluzzbe, a stanovnisstvu albanske
narodnosti je uskracheno da se lecci u drzzavnim zdravstvenim
ustanovama, gde je leccenje po pravilu besplatno i na vissem struccnom
nivou.
Aktuelni spor o sprovodjenju tzv. sporazuma "Milossevich-Rugova" o
sskolama, svodi se na to da vlasti pozivaju svu albansku decu, kao i
studente, da se vrate u sskole i na univerzitet, koje finansira
drzzava, pri ccemu nije sporno da albanska deca ucce sskole na
maternjem jeziku,., dok albanski predstavnici trazze da im se predaju
sskolski objekti da u njima ucce albanska deca po programu koji oni
utvrdjuju i sa diplomama "Kosovo-Republika". Oni ustvari trazze da se
sskole iskljucce iz drzzavnog sskolskog sistema i da im se omoguchi da
laksse konstituissu jedan od sistema fantomske Kosovo Republike, ssto
je naravno za Srbiju neprihvatljivo, a to valjda ne bi dozvolila
nijedna zemlja na svetu.
Albanskoj nacionalnoj manjini zagarantovano je , kao i svakoj drugoj,
pravo da se sluzzi svojim maternjim jezikom u zvaniccnom opsstenju kod
drzzavnih organa - u administraciji, u sudskim organima i na svim
drugim mestima, da neguje svoju kulturu, - da ima biblioteke,
pozorisste na albanskom jeziku, i sl., da se informisse na svom
jeziku, u kom cilju postoje brojni listovi i ccasopisi na albanskom,
kao i posebne emisije na radiju i televiziji. Ne samo u pravima
nacionalne manjine, nego i o svim drugim gradjanskim pravima i
zzivotnim pitanjima gradjana, albanska nacionalna manjina je
uskrachena bojkotom koji im je nametnut od njihovih politicckih vodja,
jer im se ne dozvoljava da uccestvuju na mestima politicckog
odluccivanja i na mestima gde se radi ili ucci.
CCesto se sa nedovoljno poznavanja istorijskih i aktuelnih ccinjenica
u inostranstvu kriticcki govori o navodnoj neopravdanosti redukovanja
autonomnih prava Kosova i Metohije izvrssenog Ustavom Srbije iz 1989.
g. Tada su autonomnim pokrajinama oduzeta i preneta na Republiku
Srbiju iskljuccivo nadlezznosti koje su ccisto drzzavne i ni po kojim
kriterijumima i nigde na svetu nisu data autonomnim pokrajinama, kao
ssto je donossenje Ustava Republike ( za ccije je usvajanje bila
potrebna saglasnost Autonomne pokrajine), donossenje zakona koji
moraju vazziti na teritoriji cele Republike (autonomiji je bilo dato
pravo da sama donosi zakone koji su mogli biti i u sukobu sa
republicckim) teritorijalna nadlezznost sudstva i tuzzilasstva
(propisano je jedinstvo sudstva i tuzzilasstva za celu Republiku) kao
i jedinstvo policije i javne bezbednosti, kako bi svi gradjani
Republike bili jednaki pred zakonom, pred sudovima i pred drzzavnim
organima.
Autonomna prava Kosova i Metohije ograniccena su iskljuccivo
zakonima koji vazze na teritoriji cele Republike, ali ona ima svoj
budzzet, svoju Vladu i sve organe koji brinu da se Ustavom i zakonima
utvrdjena gradjanska i manjinska prava u Autonomiji, u svim oblastima
ostvaruju na naccin koji njima najvisse odgovara. Ne vidim da Srbija
(i Jugoslavija) mozze da ima veche medjunarodne obaveze od onoga ssto
je zakonima vech dato. To ustvari i nije problem za stanje na Kosovu i
Metohiji, problem je da albansko stanovnisstvo odustane od
separatisticckih tezznji i da ta prava poccne da koristi u drzzavi u
kojoj zzivi.
Pogressno je shvatanje da bi se problem ressio vrachanjem Kosovu i
Metohiji autonomnih drzzavnih prava koja je imalo pre 1989.g. I u tim
okolnostima albanski separatisti u visse navrata su dizali pobune,
poccev od 1981.g. pa nadalje trazzechi samostalnost i otcepljenje, a
drzzavna prava koja su im bila neprirodno data, uveliko su
zloupotrebili da izvrsse masovni progon srpskog i crnogorskog naroda
sa tog podruccja, ssto je i bio razlog da im se ta prava revidiraju.
Malo se zna, ili mozzda se ne zzeli znati, da je 1988. godine
saglasnosschu svih jugoslovenskih republika, upravo usled navedene
zloupotrebe, izvrssena izmena USTAVA SFRJ, koja je omoguchila Srbiji
da promeni svoj Ustav i da revidira nadlezznosti pokrajina, od kada se
stanje sa egzodusom srpskog stanovnisstva pod pritiskom znatno
smanjilo. Pogressno se pripisuje samo Srbiji taj ccin promene, o tome
je bila postignuta sveopssta saglasnost u celoj SFRJ, ukljuccujuchi i
saglasnost Skupsstine Autonomne Pokrajine Kosovo, koja je u ogromnoj
vechini u svom sastavu imala Albance i izglasala je tu promenu kao
logiccnu i neminovnu.
Ako neko u inostranstvu zaista iskreno zzeli da se tenzije na Kosovu i
Metohiji smanje, treba da uzme u obzir stvarno stanje stvari i stvarne
uzroke politiccke zategnutosti. Oni se nalaze u separatisticckim
tezznjama i nepriznavanju Srbije za svoju drzzavu. Ako bi se ta
prepreka uklonila, o svemu drugom bi se moglo razgovarati, tenzije bi
bile odmah bitno umanjene.
(Autor je bivssi predsednik Predsednisstva SFRJ)
(kraj)
Azem Vlasi
U CClanu 1 Ustava SFRJ od 1974. uz sve republike koje saccinjavaju tu
saveznu drzzavu, nabrajaju se i SAP Kosovo i Vojvodina s' tom razlikom
ssto se za njih dodaje da su "...i u sastavu Srbije". Taj dodatak je
bio rezultat politicckog kompromisa, da bi se ublazzilo nezadovoljstvo
u Srbiji zbog uznapredovanog ustavnog polozzaja ove dve pokrajine koje
su po tom CClanu 1 Ustava SFRJ, a i po fakticckom njihovom
predstavljanju u organima Federacije, bile federalne jedinice.
Takodje i kod ustavnog definisanja suvereniteta republika i pokrajina
napravljena je jedna destinkcija tako ssto su republike definisane kao
suverene drzzave u okviru SFRJ, a za pokrajine je recceno da su
"drusstveno-politiccke organizacije u kojima radni ljudi i gradjani
ostvaruju svoja suverena prava." U svemu drugom, po nadlezznostima i
naccinu vrssenja vlasti, Kosovo (i Vojvodina) bile su u visokom
stepenu izjednaccene sa republikama.
Skupsstina Pokrajine imala je zakonodavne funkcije i donosila je sve
zakone kao i republiccke skupsstine, osim o drzzavljanstvu. Kosovo je
imalo izvrssnu i sudsku vlast, Ustavni sud, administraciju. Iako u
nessto manjem broju u odnosu na republike, bilo je predstavljeno u
svim predstavnicckim i politicckim organima Federacije, a u
Predsednisstvu SFRJ kao i sve republike, sa jednim cclanom.
Pokrajinskim zakonima uredjeni su odnosi u svim oblastima zzivota
(privreda, finansije, administracija, obrazovanje, imovinski odnosi,
informisanje, ravnopravnost etnicckih zajednica, njihovog jezika i
pisma i drugo).
U krugovima velikosrpskog nacionalizma dugo je tinjalo nezadovoljstvo
zbog takvog polozzaja pokrajina iako su one na odredjen naccin po
ustavnoj definiciji bile i u okviru Srbije. U vreme Tita to se
nezadovoljstvo donekle prikrivalo i odnosi uspostavljeni ustavnim
ressenjima od 1974. godine funkcionisali su relativno dobro.
Ali, u otvoreniju politiccku i propagandnu ofanzivu protiv takvog
ustavnog polozzaja Kosova krenulo se nakon studentskih demonstracija u
Prisstini i nekim drugim mestima 1981., na kojima su se, pored ostalih
ccule i parole da Kosovo bude republika.
Prava ofanziva ssirokog zahvata za unisstavanje ustavnog identiteta
Kosova (i Vojvodine) pokrenuta je dolaskom Slobodana Milossevicha na
vlast, kada je srpski nacionalizam dobio moguchnost legitimnog i
institucionalnog delovanja. U tom nastupanju Kosovo, odnosno pokrajine
su bile samo polazna faza u nastupanju za radikalno preuredjenje
ondassnje Jugoslavije u "veliku Srbiju".
Kao neposredan povod za zavrssnu ofanzivu iskorisschena je inicijativa
Predsednisstva SFRJ za promenu saveznog Ustava u normativnom delu
vezanom za drusstveno-ekonomske odnose. Preko mehanizma "demokratskog
centralizma" u Savezu komunista, odnosno preko Centralnog komiteta i
Predsednisstva, gde su imali vechinu svojih pristalica u odnosu na
Kosovo i Albance (Crnogorci, Makedonci, Srbi iz Bosne i Hrvatske),
Srbi su uspeli da izguraju jedan stav u vezi sa sagledavanjem potrebe
takvih ustavnih promena koje che obezbediti adekvatnije funkcionisanje
Srbije zbog postojanja dveju pokrajina. Mi i Vojvodjani smo se tome
protivili, ali sve je posle toga isslo pritiscima, pretnjama,
mitinzima - na kojima se trazzilo oruzzje i pretilo ratom.
Preko organa Saveza komunista Jugoslavije, zadobijanjem vechine
antialbanski raspolozzenih snaga tamo, uspeli su da kljuccne kadrove -
Albance sa Kosova, oteraju sa rukovodechih funkcija, pa je otpor
rukovodstva Kosova toj agresivnoj velikosrpskoj najezdi oslabio.
Jedini otpor su pruzzali Albanci masovnim mirnim protestima, ali ni to
nije pomoglo. U februaru 1989. godine iscenirana je lazzna optuzzba da
iza masovnih protesta Albanaca za occuvanje ustavne autonomije stoji
neka neprijateljska organizacija, pa je tome naselo Predsednisstvo
SFRJ i zavelo vanredno stanje na Kosovu.
Time je poccela hajka na uticajnije ljude iz politicckih i
intelektualnih krugova, pohapssena je masa ljudi medju kojima i neki
istaknuti politiccki rukovodioci. Time su otklonjene glavne prepreke
nasilonoj promeni Ustava, pa su te promene na Kosovu izvedene 23.
marta pod opsadnim stanjem i tenkovima, a u Beogradu trijumfalisticcki
28.03.1989. godine. Nadalje, 1989. godina protekla je u znaku
politicckih hajki i obraccunavanja sa svima onima koji su joss na bilo
koji naccin pruzzali otpor nasilnom i protivustavnom zavodjenju srpske
vlasti na Kosovu.
1990. godina je godina i formalnog razvlasschivanja autonomije i
ukidanja njenih poslednjih ostataka. Istovremeno sa tim odvija se
proces nasilne srbizacije Kosova i sistemskog diskriminisanja
Albanaca, ukidajuchi im sva nacionalna prava koja su sa autonomijom
imali, ali i gazzenja njihovih osnovnih ljudskih i gradjanskih prava.
Skupsstina Srbije zaredom ponisstava sve zakone i druge normativne
akte, koje je dvadesetak godina pre toga donela Skupsstina Kosova i
namesto njih donosi druge zakone i akte. Sve je to izvedeno na
protivustavan naccin i sve je to imalo za cilj ukidanje Albancima
ranije ostvarenih nacionalnih i gradjanskih prava.
Najpre, marta 1990. godine Skupsstina Srbije usvaja jedan akt sa
ciniccnim nazivom: "Program mera za uspostavljanje mira, sloboda,
tolerancije, demokratije i prosperiteta u SAP Kosovo". Cinizam se
sastoji u tome ssto je ta ista vlast i pre i posle toga radila sve
suprotno od naslova tog dokumenta. To je zapravo bio program
legalizacije nacionalne neravnopravnosti, dakle sveobuhvatnog
favorizovanja Srba i diskriminacije Albanaca i uz sve to pozivanja
Albanaca da priznaju i posstuju kao svoju vlast, koja im to radi.
U toj seriji antiustavnih "zakona" po dalekosezznosti negativnih
efekata po Albance i legalizaciji bezakonja i nepravde, ostao je
zapamchen tzv. "Zakon o postupanju republicckih organa u posebnim
okolnostima", usvojen u Skupsstini Srbije juna 1990. godine. NJime su
fakticcki srpske vlasti na svim nivoima dobile odressene ruke da prema
Albancima na Kosovu rade sve ssto hoche, pod izgovorom da se tu zavodi
red i zakonitost. Pozivom na taj "Zakon" uvedene su srpske prinudne
uprave u svim preduzechima, brojnim drugim ustanovama i institucijama,
tako da je ssirokim zamahom suspendovano legalno i zakonito
upravljanje tim drusstvenim organizmima. Tim prinudnim upravama date
su odressene ruke da mogu po kratkom postupku oterati Albance s'
posla, uzeti im stanove i tome sliccno.
Tome je pridodat i "Zakon o radnim odnosima u posebnim okolnostima"
donet jula 1990. godine. Prinudne uprave su taj "Zakon" efikasno
iskoristile, pa su za manje od godinu dana oko 100.000 Albanaca
oterali s' posla. Zanimljivo je istachi da je uz usvajanje toga
"Zakona" Skupsstina Srbije donela i uputstvo kojim se nalazze da se
taj "Zakon" primenjuje samo na Kosovu.
Nakon toga usledilo je ponisstavanje drugih zakona donetih od
Skupsstine Kosova u periodu duzzem od 20 godina i "pokrivanje" oblasti
koje su njima regulisane, republicckim zakonima. Protivno Ustavu,
poccetkom jula 1990. godine Skupsstina Srbije donosi "Zakon o
prestanku rada Skupsstine i Izvrssnog vecha SAP Kosova". Time se i
formalno gase dva najvissa organa vlasti na Kosovu, pa se, takodje na
protivustavan naccin neposredno zavodi vlast Srbije nad Kosovom u
daleko ssirem opsegu nego ssto je i nasilnom promenom Ustava Kosova
1989. godine dopussteno.
Pod izgovorom tobozznjeg zaustavljanja iseljavanja Srba i Crnogoraca
sa Kosova, sredinom 1990. godine Skupsstina Srbije donosi "Zakon o
Fondu za razvoj Kosova" i "Program mera za zaustavljanje iseljavanja
Srba i Crnogoraca sa Kosova". Grubi cinizam: dok se preko 100.000
Albanaca isteruje sa posla, usvajaju se "Zakon" i "Program" radi
otvaranja novih radnih mesta za zapossljavanje Srba i Crnogoraca.
U sledechem zahvatu zadire se u druge sfere zzivota: Skupsstina Srbije
usvaja "Zakone" o suspenziji pokrajinskih zakona koji su dotle
vazzili: za visoko, srednje i osnovno sskolstvo, ccime se zapravo
ukida nastava na albanskom jeziku u srednjem i visokom sskolstvu.
Ukidaju se sve postojeche prosvetne i pedagosske ustanove koje su bile
u funkciji sistema sskolstva. Ukida se ceo sudski sistem i sudska
vlast na Kosovu. Takodje, ukida se i Ustavni sud Kosova. U martu 1991.
godine ukida se i Predsednisstvo Kosova.
Sliccno se dogadja i sa oblasschu informisanja, da bi odmah posle
ukidanja pokrajinskog Zakona o informisanju dosslo do prekida programa
na albanskom jeziku na radiju i Televiziji Prisstina, te je policija
iz zgrada tih informativnih kucha Albance na silu isterala. Zabranjeno
je izlazzenje "Rilindje", jedinog dnevnog lista na albanskom jeziku od
1945. godine.
Sa donossenjem novog Ustava Srbije 1990. godine fakticcki su ugassene
sve funkcije autonomnih pokrajina. U novom Ustavu figurira naziv
"Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija" i "Autonomna pokrajina
Vojvodina", ali one fakticcki nemaju nadlezznosti ni koliko su imale
opsstine u ranijem sistemu.
Sve je to zavrsseno uporedo sa raspadom bivsse SFRJ. Tako je Srbija
ostvarila svoj politiccki cilj istaknut joss u vreme mitingassa
politike da zzeli biti kao i ostale republike, dakle bez pokrajina.
Jedina je razlika u tome ssto sada, namesto pokrajine Kosovo ima
nepomirljiv sukob sa Albancima koji su Kosovo referendumom proglasili
za Republiku, a srpska vlast joss misli da je to unutrassnje pitanje
Srbije.
Srbija vrssi vlast na Kosovu, uglavnom represijom, ali u susstini
Kosovsko pitanje ostalo je sporno i cceka na ressenje. To je uveliko
internacionalizovano pitanje, pa se i medjunarodna zajednica ne slazze
sa ovakvim stanjem koje je Srbija ovde na silu zavela. CCeka se,
dakle, drugo poluvreme.
(Autor je advokat iz Prisstine i bivssi komunisticcki
funkcioner)
(kraj)
