Tema:
STATUS KOSOVA
Autori:
ZZivorad Igich
Statut autonomnih pokrajina u Srbiji, Vojvodine i Kosova i Metohije,
utvrdjen je Ustavom Republike Srbije proglassenim 28. septembra 1990.
godine.
Donet nakon opsezzne vissemeseccne opsstenarodne rasprave, kao izraz
zzelje gradjana Srbije da ostvare demokratsku drzzavu srpskog naroda,
zasnovanu na posstovanju sloboda i prava ccoveka i gradjanina, na
vladavini prava i na ravnopravnim uslovima za svestrani napredak
pojedinca i drusstva, Ustav Srbije je, istovremeno, i izraz zzelje
svih njenih gradjana da imaju drzzavu zasnovanu na suverenosti koja
pripada svim gradjanima i u kojoj se pripadnicima drugih naroda,
nacionalnih manjina i etnicckih grupa obezbedjuje ostvarivanje
nacionalnih prava po najvissim medjunarodnim standardima.
Ustav Republike Srbije- prema tome i status autonomnih pokrajina u
Republici Srbiji, dakle i status Autonomne Pokrajine Kosova i
Metohije, koji je tim ustavom utvrdjen i definisan- nastao je i kao
izraz zzelje i albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji.
Taccnije, podrzzan je od ogromne vechine delegata albnaske nacionalne
manjine, kako onih u Skupsstini ondassnje Socijalisticcke Republike
Srbije, tako i onih u Skupsstini ondassnje Socijalisticcke Autonomne
Pokrajine Kosova i Metohije.
Od ukupno 190 (stodevedeset) delegata, koji su saccinjavali Skupsstinu
ondassnje Socijalisticcke Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije, ccak
njih 172 (stosedamdesetdva) glasalo je za ustavne promene i ustav
Srbije. Od ostalih 18 (osamnaest), njih 12 (dvanaest) je bilo
uzdrzzano, a samo su 4 (ccetiri) delegata bila protiv.
Ustav Srbije, dakle, i mesto, polozzaj, uloga, prava i obaveze
autonomnih pokrajina, koji su iz njega proistekli, nije bio samo izraz
zzelja i pune saglasnosti gradjana iskazanih tokom rasprave o ustavnim
promenama i novom ustavu, vech i izraz zzelje i pune saglasnosti i
predstavnika gradjana u skupsstinama ondassnjih socijalisticckih
autonomnih pokrajina, znacci i u Skupsstini ondassnje Socijalisticcke
Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije, i u Skupsstini ondassnje
Socijalisticcke Republike Srbije.
Ustav Republike Srbije, po kome su autonomne pokrajine, dakle i
Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija, obrazovane u skladu sa posebnim
nacionalnim, istorijskim, kulturnim i drugim svojstvima njihovih
podruccja, dao je ssiroka ovlasschenja pokrajinama u kojima gradjani,
dakle i pripadnici nacionalnih manjina i etnicckih grupa, znacci i
Albanaca na Kosovu i Metohiji, samostalno ostvaruju prava i
ispunjavaju duzznosti utvrdjenih ustavom i zakonima.
Lepeza tih prava koja gradjani, dakle i pripadnici nacionalnih manjina
i etnicckih grupa, znacci i Albanci na Kosovu i Metohiji, ostvaruju u
pokrajini, izuzetno je ssiroka i maksimum je svih maksimuma
ostvarivanja tih prava bilo gde u svetu.
Preko svojih organa autonomna pokrajina, dakle i Autonomna pokrajina
Kosovo i Metohija, donosi program svog privrednog, nauccnog i
tehnolosskog, demografskog, regionalnog i socijalnog razvoja, razvoja
poljoprivrede i sela, u skladu sa planom razvoja Republike Srbije, i
utvrdjuju mere za njihovo sprovodjenje. Pored toga, autonomna pokrajina
donosi svoj budzzet i zavrssni raccun, odluke i opsste akte, u skladu
sa Ustavom i zakonima Srbije, kojima uredjuje pojedina pitanja od
interesa za gradjane u pokrajini, i to u brojnim oblastima: kulturi,
obrazovanju, sluzzbenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina,
javnom obavesstavanju, zdravstvenoj i socijalnoj zasstiti, drusstvenoj
brizi o deci, zasstiti i unapredjenju zzivotne sredine, urbanizmu i u
drugim oblastima utvrdjenim zakonom, i tako dalje, i tako dalje.
Uz sva napred navedena prava autonomnih pokrajina, njima, dakle i
Autonomnoj Pokrajini Kosovu i Metohiji, pripadaju prihodi utvrdjeni
zakonom, a za svako obavljanje poslova koje im, iz okvira svojih prava
i duzznosti, prenese Republika, pokrajine dobijaju iz sredstava za te
poslove. Dakle, izuzetno ssirok "radijus" delovanja koji zadovoljava
sve potrebe gradjana koji u pokrajini zzive.
Polazechi od svega toga, i od ccinjenice da tako ssiroka prava ne
uzzivaju pripadnici ni jedne nacionalne manjine ili etniccke grupe u
svetu, razloga za promenu ili "unapredjenje" statusa autonomnih
pokrajina, dakle i statusa Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije,
nema. Onih drugih, pak, "razloga" i "motiva", koje poodavno lansiraju
albanski separatisti i secesionisti, ima dosta. Takvi "razlozi",
medjutim, su bez utemeljenja i bilo kakvog uporissta ni u
medjunarodnom pravu niti u nacionalnom pravu Srbije i Jugoslavije ili
bilo koje druge zemlje u svetu.
Jedan od takvih "razloga" je i onaj da "na Kosovu i Metohiji vechinu
stanovnisstva ccine Albanci". I, naravno, da je taj "kriterijum"
"adut" za razne prossirene autonomije, specijalne statuse,
republike..., sve do osamostaljivanja. Davanje, dakle, primata,
apsolutnog primata, "kriterijumu" - "glava stanovnika", nad
nacionalnim, istorijskim, drzzavnim i moralnim vrednostima koje Kosovo
i Metohija, kolevka srpske drzzavnosti i duhovnosti, ima za Srbiju i
srpski narod.
Albanski separatisti, vodechi se tim "adutom", prenebregavaju
ccinjenicu da su Albanci sticajem istorijskih okolnosti postali
vechina na Kosovu i Metohiji i da su nacionalna manjina u Srbiji. A
ono ssto odredjuje karakter nacionalne manjine, i po zakonima
nacionalnog prava drzzava i po zakonima medjunarodnog prava, nije
vechi ili manji broj, vech ccinjenica da je recc o onim etnikumima,
odnosno onim gradjanima, cciji narod vech poseduje maticcnu drzzavu
izvan granica drzzave u kojoj ti etnikumi, odnosno gradjani,
pripadnici nacionalne manjine, zzive. U ovom sluccaju recc je o
pripadnicima albanske nacionalne manjine cciji narod - Albanci, vech
poseduje maticcnu drzzavu - Albaniju, izvan granica Srbije i
Jugoslavije.
Mahanjem tim "razlogom i tim "adutom", albanski separatisti i
secesionisti i njihovi istomissljenici prenebregavaju i ccinjenicu da
na Kosovu i Metohiji, pored Srba, Crnogoraca i Albanaca, zzive i
drugi: Turci, Romi, muslimani, Goranci..., i da svima njima, sem
Albanicma, odgovara sadassnji status Kosova i Metohije, odnosno da
samo Albancima ne odgovara sadassnji status Kosova i Metohije.
Lista "razloga" i "motiva" albanskih separatista i secesionista je
velika, i svi se oni "ulivaju" u jedan cilj: otcepljenje drevnih
srpskih zemalja Kosova i Metohije od matice Srbije i njihovo
prikljuccenje Albaniji. To je cilj svih ciljeva, a sve drugo,
"izmedju", je put do ostvarivanja tog cilja. Prema tome, problemi na
Kosovu i Metohiji, koji su iskljuccivo posledica delovanja albanskog
separatizma i secesionizma i njihove produzzene ruke - albanskog
terorizma, nisu u statusu Kosova i Metohije ili u moguchnosti ili
nemoguchnosti, odnosno stepenu, ostvarivanja ljudskih i gradjanskih
prava i sloboda pripadnika albanske nacionalne manjine vech u
klasiccnom separatizmu i secesiji, u savremenom svetu izuzetno dobro
poznatoj ekstremnoj pojavi, protiv koje se bore sve drzzave u svetu u
kojima ima takve i sliccnih pojava, i to svim raspolozzivim
sredstvima.
Srbija i Jugoslavija nisu jedine zemlje u svetu koje u svojim
granicama imaju nacionalne manjine. Nacionalnih manjina ima i u drugim
evropskim zemljama, ccak i brojnijih nego ssto je albanska u Srbiji i
Jugoslaviji. Takodje, Srbija i Jugoslavija nisu jedine zemlje u svetu
kod kojih nema separatizma i secesionizma nacionalnih manjina, ali je
sasvim sigurno da su jedine koje imaju tako agresivan i prljav
separatizam i secesionizam kao ssto je albanski.
U Rumuniji je, na primer, oko dva miliona Madjara, u Bugarskoj visse
stotina hiljada Turaka, u Makedoniji oko 400 hiljada Albanaca i
Turaka, u Grcckoj oko 200 hiljada muslimana i Albanaca, u Albaniji
preko 500 hiljada Grka, Srba, Crnogoraca, Podgoriccana, Goranaca..., u
Slovacckoj oko 600 hiljada Madjara, i tako dalje, i tako dalje.
Medjutim, takvog separatizma i secesionizma, a pogotovo terorizma,
kakav je albanski, u Srbiji i Jugoslaviji, u njima nema. I ne samo
ssto ga nema, nego ne bi smeo ni da se pojavi. Sve te zemlje, i
medjunarodna zajednica, su protiv toga. Jedino se na Srbiji i
Jugoslaviji primenjuju dvostruki standardi i od dela te medjunarodne
zajednice podrzzava i forsira albanski separatizam i secesionizam
"obogachen" u poslednje vreme i istoimenim terorizmom.
U Evropi danas ima najmanje desetak aktuelnih i potencijalnih Kosova i
Metohije, a u svetu ccak visse desetina. I ako bi tamo bili primenjeni
"srpski" i "jugoslovenski" arssini tog dela medjunarodne zajednice i
"recepti" albanskih separatista i secesionista, Evropa i svet bi se za
veoma kratko vreme raspali na stotine novih drzzava i drzzavica, ssto
bi dovelo do teritorijalnog, etnicckog, ekonomskog, politicckog i
svakog drugog haosa sa nesagledivim posledicama.
Srbija i Jugoslavija sve to dobro znaju, kao ssto dobro znaju i svoja
prava i obaveze koje imaju prema medjunarodnoj zajednici i
medjunarodnom pravu i brojnim medjunarodnim dokumentima cciji je
potpisnik i Jugoslavija. I upravo zbog toga neche ni po koju cenu
popustiti ne samo pred albanskim separatizmom, secesionizmom i
terorizmom nego ni pred njihovim husskaccima, podrzzavaocima, lazznim
dussebrizznicima Albanaca, politicckim mentorima i raznim drugim
politicckim advokatima. A to znacci da nema "nezavisnog Kosova", nema
"Kosovo republike", nema ustava iz 1974. godine... Osim ako neko uspe
da u srcu Balkana i u srcu Evrope unissti Srbiju...
(Autor je cclan glavnog odbora Socijalisticcke partije Srbije)
Dzzafer Shatri
Kada su 1981 godine na Prisstinskom Sveuccilisstu izbili studentski
nemiri, veoma retki su bili ljudi koji su shvatili da Kosovo po trechi
put u ovom stoljechu postaje eksplozivno, da su ti nemiri, nemiri koji
che dovesti do neizbezznog raspada poslednje multietniccke imperije na
ovim prostorijama.
Od tada, nezavisnost za kosovske Albance predstavlja kamen temeljac sa
kojim je upoznat svaki njen gradjanin, dok je za Srbiju ono bilo i
ostalo politiccko pitanje, ili pak grupacija, u kojoj su ovi poslednji
znali kako da sa njihovim idejama truju do temelja drusstvo kojoj
pripadaju.
Nezavisnost Kosova - glasovi za i protiv - dolaze sa obeju strana
ukljuccenih u sukobu, Albanaca i Srba. Izmedju njih se nalazi
medjunarodna zajednica, ili bolje recceno velike sile, koje nisu ni na
poziciji igracca, ni trenera a niti sudije.
Nepristrasni ljudi, pravi mirotvorci, posle raspada zemlje u kojoj je
Kosovo bila federalna jedinica, da bi iskazali svoj profesionalalizam,
morali su pristupiti problemu Kosova kao pravnom pitanju. Ipak, ni
posle najnovijeg razvoja situacije oni joss nemaju drgacciji pristup.
Ali ssta se u medjuvremenu dogodilo na Kosovu od 80-ih godina pa do
danas, i ssto je vredno navesti sad? Bez sumnje, ovi elementi su
potrebni struccnjacima i politiccarima da bi pomochu njih pristupili
pitanju Kosova u pravnom smislu.
Tokom 80-ih, srpsko ugnjetavanje na Kosovu poprimilo je razmere
inkvizicije. Ako je mogucce osloniti se i citirati poslednjeg
albanskog politiccara u rukama Srbije, Rahmana Morinu, ispada da je
tokom 6 godina- od 1981 do 1987- 584.000 kosovskih Albanaca prosslo
kroz ruke milicije i to u vezi sa politicckim pitanjima, ssto znacci
da su oni bili ubijeni, uhapsseni, progonjeni, diferencirani itd. Ta
brojka predstavlja trechinu sveukupnog stanovnisstva Kosova, ne
raccunajucci pri tom "postupke" milicije i vojnicckog sudstva poznate
po jezivim zloccinima poccinjenim nad albanskim regrutima.
Srpska politika sile se joss visse uccvrstila tokom godina. Pocceci
90-ih godina za tadassnju Jugoslaviju bili su u znaku priprema
pojedinih federalnih jedinica za otcepljenje, priprema koje su kasnije
bile prachene ratom i razultirale stvaranjem novih nezavisnih drzzava.
Velike sile, nakon ssto su se kolebale oko ideje occuvanja
Jugoslavije, pozabavile su se kasnije rasparccavanjem te iste
Jugoslavije.
Badinterova Komisija, pod naroccitim uticajem i liccnom upornossccu
tadassnjeg predsednika Francuske, Miterana (Franqois Miterrand),
(prema Alain Finkelkraultu; fanaticckom srbofilu), uccinila je da
Kosovo ostane u okviru Srbije, priznajuchi Kosovu zvaniccno manje nego
ssto je ono imalo do 1989 godine. Time je, u stvari, tamo samo
legalizovan sistem aparthejda.
Isti scena se pojavila i na sastanku arhitekata Dejtona; dok su
nazdravljivali miru, "zaboravili su" ili su zzeleli da zaborave i ovog
puta detonatora. Za Kosovo, oni su nudili suzzivot.
S druge strane, kosovski Albanci, kada se govori o albansko-srpskom
zajednicckom zzivotu, ne treba uopsste da prelistavaju knjige. Njima
je dovoljno da se osvrnu ne ozziljke i rane, rane i muke svojih
porodica, sela i gradova.
Dete koje je tek poccelo prvi razred osnovne, 1981 godine, u vreme
kada su "oni" dossli da mu "otmu" oca zbog uccesscha na
demonstracijama, danas je napunilo 24 godina.
CCetdeset odsto danassnjeg stanovnisstva Kosova rodilo se ili je
zavrssilo obrazovanje pod uslovima vanrednog stanja. Danas na Kosovu
nema ni jedne porodice ili pojedinca albanske nacionalnosti koji nije
bio direktno dotaknut od strane organa srpske vlasti ili srpske
okupatorske politike.
I upravo na ovoj taccki nalaze se i odgovori na pitanja zassto srpski
uzurpator nije bio u stanju da sastavi jedno jedino urednisstvo koje
bi moglo da objavljuje novine na albanskom jeziku i u kojima bi se
propagirao zzivot Kosova sa Srbijom. Zassto Srbija nije bila u stanju
da sastavi neku politiccku grupaciju koja bi priznala drzzavu Srbiju
kao drzzavu Albanaca u njoj? Srbija je puno ulagala u tom smeru a
ishod je poznat.
Nijedan albanski djak ne pohadja nastavu u srpskim sskolama. Sskolske
prostorije silom isprazznjene na Kosovo ostale su potpuno prazne. U
istoriju ccoveccanstva ne postoji otpor jednog naroda prema okupatoru
takvih razmera.
Ovo svestrano odbacivanje Srbije od strane Kosova dovelo je do toga da
se Kosovo suocci direktno sa etnicckim ccisschenjem. A danas, opsste
je poznato, trechina stanovnisstva Kosova pretvorena je u izbeglice
i azilante.
Poccetkom 1998 godine razvoj situacije je krenuo u potpuno drugaccijem
smjeru. Februara meseca ove godine, nakon ssto su srpske snage
izvrssile pokolj nad albanskom stanovnisstu Drenicckog kraja,
tadassnji oruzzani pokret Kosova poprimio je razmere oruzzane pobune.
Pobunjeniccke snage nastavljaju da pruzzaju otpor na Kosovu i nakon
tesskih kaznenih ekspedicija srpskog zaposjednika nad albanskim
zzivljem Kosova.
Ne izgleda da che se oruzzana pobuna na kraju ovog stolecca na Kosovu
zavrssiti ovde. Jedan narod na Kosovu spreman je da umre za
nezavisnost. Mi se pak ccudimo zassto Amerikanci nisu sa ozbiljnossccu
shvatilil studiju njihovih institucija prema kojoj je 92 odsto
kosovskih Albanaca izrazilo spremnost da daju zzivot za nezavisnost,
ccitaj- za slobodu, da bi zziveli svoj zzivot.
Ova spremnost se joss visse uccvrssccava istinom da Kosovo, poslednja
kolonija u Evropi, ima sve moguchnosti da postane samostalna drzzava a
medju tim moguchnostima su vitalno stanovnisstvo i izuzetno velika
prirodna bogatstva, sa svim resursima koji bi pomogli da se izgradi
njen zzivot.
Ali, na nasse zaprepassccenje, velike sile nastavljaju pricce o
nepromenjivosti granica, kao da Kosovo nije bilo federalna jedinica
drzzave od koje su sada stvorene ccetiri samostalne drzzava.
Ovo je pravno, politiccki i moralno neprihvatljivo. Svi razlozi koji
su prouzrokovali unapred nagovessteni rat ovog prolecca na Kosovu,
joss su prisutni. Ustvari, oni se jos visse zaosstravaju. Celokupne
zzrtve jednog naroda i potpuno nepriznavanje zaposjednika, velike sile
nastoje da ograniccavaju na medjunarodnoj legalizaciji srpskog
zaposedanja Kosove.
S druge strane, ne postoji svestan albanski politiccar koji bi priznao
tako nessto. Ccak i ako se nadje takav negde, trazzicce ga sa svechom
pomochu 2.000 i visse stranih verifikatora, koji, occito, imaju mandat
da preko "slobodnih" izbora na Kosovu legalizuju potencialnog
kvislinga. Takvo ressenje bicce kratkovidno i kratkotrajno, iz prostog
razloga ssto necce mocci da stane na noge kao takvo. Albanci ne mogu
visse da zzive ni pod Srbijom ni sa Srbijom.
Raspad bivsse Jugoslavije pocceo je na Kosovo i na Kosovu che se se
privesti kraju. U sluccaju da velike sile, uprkos svemu ovome, nastave
uporno sa nalogom Miterana, najdalje za dve godine biche pravog,
totalnog rata na Kosovu, u kome neche visse biti nijednog Albanaca
koji che verovati da Evropa, velike sile, cene onog koji nije zzeleo
rat.
Legitimizacija Kosova pod Srbijom znaccilo bi davanje poverenja
Milosseviccu i uopsste srpskom politicckom stalezzu da nastave svoju
kampanju protiv Crne Gore (koja je tek poccela) a posle Crne Gore na
red che dochi Makedonija.
Da li su u stanju drzzavnici zemalja cclanica Kontakt Grupe da nadju
nekog Jevrejina koji bi za svog predsednika prihvatio Hitlera? Ili pak
Poljaka ili Ukrainca koji bi priznali Rusiju za svoju drzzavu i
Staljina kao gospodara njihovih sudbina.
Da li ima logike da se prisili narod da zzivi u drzzavi koja je od
prvog dana pa do danas bila i ostala grobnica njegove slobode? Ko che
da prihvati kao svoju, vojsku koja je ubijala, silovala i razarala?
Nezavisnost za kosovske albance znacci biti ili ne biti.
U godinama koje dolaze, generacija odbijanja neche biti samo
najbrojniji i najodluccniji korpus spreman da se suocci sa Srbijom,
vech che i da vlada Kosovom. Ova generacija ne zna gde se Beograd
nalazi.
(Autor je ministar za informacije kosovske vlade u egzilu)
