Tema:
Religija i Kosovo
Autori:
Jeromonah Sava Janjich
Za razliku od rata u Bosni i Hercegovini gde je zloupotreba religije
direktno ili indirektno uslovila razvoj medjuetnickih konflikata, na
podrucju Kosova i Metohije verske zajednice mogu da odigraju mnogo
konstruktivniju ulogu u postizanju mira i izgradnji zajednickog zivota
i time ne dozvole da postojeci sukob dobije i versko obelezje.
Na Kosovu i Metohiji pripadnici pravoslavne, rimokatolicke i islamske
veroispovesti zive vec nekoliko vekova, deleci burna istorijska
iskustva ovog dela Balkana. Ove zajednice su odigrale veoma znacajnu
ulogu u izgradnji i ocuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta
etnickih grupa koji na ovim prostorima zive. Na primer, Srpska
Pravoslavna Crkva je stvorila i ocuvala duhovni identitet srpskog
naroda, narocito u teskom periodu otomanske vladavine. Osim toga na
podrucju Kosova i Metohije nalazi se vise od 1300 najznacajnijih
srpskih pravoslavnih crkava, manastira i drugih kulturno-istorijskih
spomenika od ogromnog znacaja, kako za srpski narod, tako i za druge
narode koji ovde zive i ceo svet.
Za razliku od Bosne i Hercegovine srpsko-albanski konflikt na Kosovu
i Metohiji je pre svega konflikt dve nacionalne ideologije, a ne konflikt
dva naroda ili religije. U formiranju savremene nacionalne svesti religija
je odigrala relativno sekundarnu ulogu pogotovo medju Albancima medju kojima
ima pripadnika sve tri glavne veroispovesti. Pravoslavna Crkva s druge
strane nikada nije podsticala nacionalnu netrepeljivost prema drugima,
vec je pre svega radila na zastiti duhovnih tradicija i kulture srspkog
naroda. Srbi i Albanici hriscani neretko su zajedno ucestvovali u ustancima
protiv otomanskih vlasti. Stoga sei pored svih postojecih antagonizama
i pojedinacnih izuzetaka na ovim prostorima ocuvala relativna verska tolerancija.
Donedavno su Albanci, muslimani i rimokatolici, veoma cesto dolazili u
pravoslavne svetinje, posebno na velike sabore. Osim toga mnogi Srbi i
Albanci uspostavili su zive (vankonfesionalne) kumovske veze i posecivali
su jedni druge o velikim praznicima. Jacanjem medjuetnicke napetosti u
poslednjih nekoliko godina svi kontakti, pa i oni na verskom planu, nazalost
su gotovo sasvim svedeni na minimum. Medjutim, i pored dosta teske situacije,
predstavnici verskih zajednica sada mogu da odigraju veoma znacajnu ulogu
u resavanju kosovskog problema i postizanju mira.
Aktivnosti verskih zajednica u ostvarenju mira i unapredjenja zajednickog
zivota mogle bi se razvijati u sledecim pravcima:
1. Bez obzira na postojece konfesionalne razlike, verske zajednice morale
bi da jasno pokazu spremnost za postizanje trajnog mira zasnovanog na istini,
pravdi i postovanju ljudskih prava. Ovaj cilj se moze ostvariti razvijanjem
saradnje, licnim kontaktima, organizovanjem savetovanja, diskusija u duhu
pune tolerancije i medjusobnog postovanja tradicija i obicaja. Verske zajednice
moraju da daju aktivan i iskren doprinos izgradnji mera poverenja i zajednickog
zivota.
2. Paralelno sa zvanicnim pregovarackim procesom pripadnici verskih
zajednica, akademici, naucnici, humanitarni aktivisti, eksperti za resavanje
konflikata, mogli bi na nezvanicnim zajednickim skupovima da podstaknu
glavni pregovaracki proces predlaganjem odredjenih resenja, kao i da daju
doprinos na polju implementacije postignutih dogovora.
2. Verske zajednice moraju se ograditi od svake vrste etnickog ekstremizma
i verske netrepeljivosti, sto podrazumeva izbegavanje neodmerenih izjava,
neosnovanih optuzbi i pezorativnih izraza o pripadnicima drugog naroda,
kao i smirivanje medjuetnickih animoziteta propovedanjem mira i postovanja
ljudske licnosti.
3. Neophodno je ostvariti medjusobnu saradnju na humanitarnom planu,
posebno stvaranjem uslova za povratak izbeglica i interno-raseljenih lica.
Rad humanitarnih organizacija i njihov slobodan pristup ugrozenim podrucijima
treba otvoreno podrzati i sa tim organizacijama razviti neposrednu saradnju.
4. Verske zajednice niposto ne bi smele da bilo direktno ili indirektno
podsticu ili opravdavaju bilo kakvu upotrebu nasilja protiv neduznih ljudi
i trebalo bi da osude svaku vrstu zloupotrebe i ugrozavanja osnovnih ljudskih
prava. U tom smislu posebno su znacajni apeli, zvanicna saopstenja povodom
odredjenih dogadjaja kao i aktivan rad u okvirima svoje zajednice na borbi
protiv nasilja. Narocito se mora isticati da je ljudski zivot najveci dar
Bozji i da se ljudska licnost i dostojanstvo moraju postovati i po ljudskom
i po Bozjem zakonu.
5. Aktivno se treba zalagati protiv diskriminacije na etnickoj ili
verskoj osnovi. Ovo se posebno moze ostvariti razvijanjem humanitarne aktivnosti
prema svima onima kojima je pomoc potrebna, bez obzira na njihovu etnicku
ili versku pripadnost, kao i zastitom prava one etnicke grupe koja na odredjenom
prostoru predstavlja manjinu ili je zbog nekih razloga ugrozena.
6. Posebno treba apelovati i protestvovati protiv unistavanja i skrnavljenja
verskih objekata (dzamija, crkava, grobalja) i spomenika kulture. Unistavanje
onoga sto je vekovima sacuvano predstavlja akt krajnjeg varvarstva. Verski
objekti, s druge strane, niposto ne bi smeli da budu korisceni u vojne
ili paravojne svrhe.
7. Na polju humanitarnih aktivnosti posebno se treba zalagati na osudi
dela licne osvete i odmazde kao i pojava kidnapovanja ljudi i nezakonitog
lisavanja slobode. Odlucno treba apelovati protiv bezrazloznog i zlonamernog
unistavanja licne imovine: paljenja kuca, useva i unistavanja stocnog fonda,
ali i istovremeno, u okvirima mogucnosti, pomoci obnovu podrucja opustosenih
oruzanim sukobima.
8.Verske zajednice bi trebalo da apeluju na medije kako bi se sprecilo
provokativno i neobjektivno informisanje o radu verskih zajednica, cime
se jos vise potpiruje medjuetnicka mrznja i netrepeljivost. Obrazovni programi
ne bi trebalo da sadrze kvazi-istorijske terorije koje negiraju verski
i kulturni identitet bilo koje etnicke grupe. Zloupotreba i falsifikovanje
istorije radi politickih ciljeva predstavlja nepravdu koja ozbiljno narusava
medjuetnicke i medjuverske odnose.
9. Verske zajednice treba da zahtevaju da se duhovnim licima omoguci
normalan pastoralni rad sa vernicima. Otvoreno treba osuditi svaki slucaj
ugrozavanja verske slobode i zalagati se za obezbedjenje nesmetanog rada
duhovnih lica i institucija, kao i slobodan pristup vernika verskim objektima.
Mi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi osecamo veliku spremnost i zelju da
u duhu mira i tolerancije ucinimo sve kako bi se ovi principi postovali
i primenili u delo, te time stvorili uslovi za izgradnju narusenog medjusobnog
poverenja. Primera radi, bratstvo manastira Visoki Decani vise puta je
do sada apelovalo na mir i prestanak neprijateljstava. Osim toga manastir
je razvio humanitarnu aktivnost ne samo sa lokalnim srpskim izbeglicama,
vec i sa albanskim stanovnistvom. Na taj nacin manastir moze da posluzi
kao znacajan most koji ce povezivati Srbe i Albance u decanskom kraju.
U planu je i ostvarivanje ambicioznijeg humanitarnog projekta u saradnji
sa IOCC-om i drugim humanitarnim organizacijama iz zemlje i inostranstva
kojima bi se pomogao veci broj ugrozenih lica na obe strane.
Nasa Crkva, a nadamo se i druge verske zajednice, mogu svojim razumnim
i trezvenim stavom postati kljucni faktor u iznalazenju mirnog resenja
i izgradnji jednog savremenog demokratskog drustva na ovim prostorima.
Iako duboko vezani za tradiciju iz proslosti, verske zajednice moraju podstaci
sve gradjane Kosova i Metohije da svoj zajednicki interes traze pre svega
okrenuti buducnosti i integraciji ovih prostora Balkana u Evropu i svet.
Nas episkop Artemije je ovih godina vise puta aktivno apelovao na vlasti
da se sto pre otpocne sa pregovorima, a svoju mirovnu platformu svedocili
smo zajedno od Vasingtona do Londona i Pariza i svugde smo nasli podrsku
za nase mirne i nenasilne stavove. Nase je duboko uverenje da se problem
Kosova i Metohije mora posmatrati u kontekstu sireg problema demokratizacije
i ljudskih prava na Balkanu, a ne kao lokalni teritorijalni problem koji
se resava nasiljem. Otuda je neophodno da se svi gradjani pokrajine aktivno
potrude u cilju pronalazenja resenja jednako prihvatljivog za sve koji
ovde zive. To resenje mora takodje biti i u skladu sa svim vazecim medjunarodnim
zakonima i poveljama.
Sveto Pismo nas uci da nema ljubavi prema Bogu bez ljubavi prema bliznjem
i da drugima moramo da cinimo ono sto i sami zelimo da drugi cine nama.
Rukovodeci se tim osnovnim hriscanskim principima, Srpska Pravoslavna Crkva
iskreno veruje da ce svi ljudi dobre volje na ovim prostorima naci dovoljno
snage i volje da izadju iz kosmara rata i netrepeljivosti i aktivno zajednicki
poraditi na demokratizaciji i unapredjenju svakodnevnog zivota brinuci
se istovremeno o ocuvanju svoje duhovne tradicije i kulturno istorijske
bastine.
"Nije dovoljno samo gorvoriti o miru, vec treba i verovati u njega.
Ali nije dovoljno samo verovati u njega, vec na njemu treba raditi."
(Eleonora Ruzvelt)
(Autor je jeromonah u sprkom pravoslavnom manastiru Deccani)
Qemajl Morina
* Za neke srpske krugove sukob na Kosovu mozze biti i "krstasski rat",
ali za albance on ima definitivno samo etniccki I nacionalni karakter
Nema dvoumljenja da je religija, kao jedna od najvaznijih komponenti
duhovnog zzivota svakog naroda, bila kljuccna taccka na formiranju
svesti albanskog naroda tokom njegove istorije. Possto albanske
territorije lezze na stratesskom raskrsschu, gde se ukrsstaju interesi
Istoka i Zapada, one su tokom istorije postale megdan mnogih bitaka i
raznih interesa velikih sila. Kao rezultat takvih sukoba, kao i
politicckih, vojnih i religijskih dominacija jedne ili druge sile,
medju Albancima je dosslo do religijskog ssarenila.
Zato Albanci danas, bez obzira gde zzive, u Albaniji ili na njihovim
etnicckim ognjisstima, na Kosovu, Makedoniji ili Crnoj Gori, najveccim
delom su muslimani, mada ima i hrissccana, katolika i pravoslavaca.
No, mora se naglasiti da, iako albanski narod nije brojccano jak, i
iako je podeljen na dve religije i puno verskih obreda, tokom cele
svoje istorije ne pamti da je ikad imao verskih sukoba. Upravo
suprotno, tokom cele istorije se zna za neccuvenu versku toleranciju i
postovanje, kao i za posstovanje verskih objekata drugih religija,
koje su ccuvane generacijama.
Ova tolerancija i velikodussnost albanskog naroda verovatno poticce od
verskih vodja, koji su na pravi naccin razumeli i predikovali verske
pricce, kao Bozzju misiju, koja tezzi ka ljudskoj jednakosti, bez
obzira na narodnost, veru ili rasu. U Kur'anu pisse: "Ljudi! Mi smo
vas stvorili od jednog musskarca i od jedne zzene i napravismo vas
narodima i plemenima da se razlikujete. Naplemenitiji od vas je
najodaniji".
Nema sumnje da su posle Drugog svetskog rata, stupanjem na vlast
komunisticckog sistema u Albaniji kao i na ostalim albanskim
ognjisstima, verska osechanja poccela slabiti, pre svega medju
mladima. Za vechinu, vera je predstavljala samo formalnost, koja se
mogla naznacciti samo prema imenima ili prezimenima. Medjutim, jedno
vreme se i to eliminisalo, jer su se umesto albanskih tradicionalnih
imena, poccela davati ideolosska ili medjunarodna imena.
Mozzda je ovaj uvod bio nuzzan da se odgovori na pitanje koje
postavljaju razni mediji, a koje se odnosi na ulogu religije u
danasnjem Kosovskom sukobu. No, najpre se mora napomenuti da je ovaj
sukob davno zaccet- on je pocceo 1878 godine, kada je Otomansko
carstvo poccelo slabiti, i kad je poccelo prvo etniccko ccissccenje
600 sela, sa islamskim stanovnisstem, na teritoriji Nissa, Pirota,
Vranja, Leskovca itd. U to vreme, Srbija i Crna Gora bili su
podrzzavani od strane Rusije, pa i Engleske i Francuske.
Albanci su uoccili da su u opasnosti od svojih komssija, i zato su
oformili Albansku Ligu u Prizrenu za odbranu albanskih teritorija od
hegemonizacije svojih komssija. Ali kasnije, 1913. na Londonskoj
konferenciji kao i na Versajskoj konferenciji 1920, albanske
teritorije su postale plen velikih sila, u korist pohlepnih komssija.
Albanci su ostali razoccarani zbog ove nepravde poccinjene nad njima
od strane velikih sila, i oni se nikad nisu pomirili s tim. Zato
danassnji sukob izmedju Albanaca i Srba ne treba zamissljati kao
sluccajni sukob. Neke promene su nastale i na tlu bivsse Jugoslavije-
formirano je nekoliko novih drzzava po etnicckim kriterijumima, pa je
potpuno normalno da i Albanci sebi odabiraju svoj put, kad se zna da
se od Srba razlikuju po narodnosti, jeziku, kulturi i veri.
Zato, kada analiziramo ulogu i uticaj vere na sadassnjem
albansko-srpskom sukobu, dobijamo potpuno dijametralne rezultate. S
jedne strane, recc je o Srbima, koji su kartu vere koristili uvek kad
je trebalo da mobilissu srpske snage, kao neku vrstu svetog,
krstasskog rata za ccissccenje "srpske zemlje" od muslimana. No, ova
karta se upotrebljava i za mobilizaciju evropske i zapadne javnosti u
odbrani hrissccanske Evrope od Islama, kako isticce srpska propaganda,
protiv "zelenog pojasa", mislecci na Tursku, Makedoniju, Albaniju,
Kosovo, Sandzak i Bosnu i Hercegovinu.
Nema sumnje da je motorna snaga ove propagande Srpska pravoslavna
crkva, sa svim svojim institucijama. Pravoslavne crkve uopsste- bilo
srpska, grccka, rumunska itd.- za razliku od Katoliccke crkve, ujedno
su i nacionalne crkve, bliske nacionalnim interesima svojih zemalja.
Da Srbi vode verski rat, najbolje dokazuju istorijski podaci. Beograd
je pred kraj prosslog veka imao 275 dzamija, ali su sve porussene, i
danas u Beogradu ima samo jedna dzamija, koja je ccesto objekt raznih
napada. Srbi su tokom svojih groznih ratova u Bosni porussili oko 1000
dzamija, masakrirali su na desetine hiljada civila i silovali na
hiljade muslimanki.
Na Kosovu se gotovo ponavlja taj isti scenario. Od russenja Kosovske
autonomije, ali i ranije, Srbija je vodila "krstasski rat" na Kosovu,
pretendujuchi da "ona brani Evropu od Islamske invazije", jer je
veccina kosovskog stanovnisstva muslimanske vere.
Ovoj propagandi Srpske pravoslavne crkve ccesto se prikljuccuju i
lideri raznih partija, pa i komunisti. Bivssi sekretar Centralnog
Komiteta Srbije Milomir Minich, okrivljuje Albance "za islamski
fundamentalizam zbog njihovog visokog nataliteta".
S druge strane, 1992 godine, bivssi naccelnik Kosovskog okruga na
jednom sastanku sa ruskim parlamentarcima rekao je : "na Kosovu se ne
brani samo srpstvo, ovde iznad svega se brani pravoslavlje od islamske
invazije Albanaca".
Ovih dana, medjutim, lider Srpskog Pokreta Obnove, Vuk Drasskovicc, na
jednoj konferenciji za novinare je rekao da se "temelji evropskih
demokratskih principa ne mogu graditi po normama sserijata - pravo
islama - i u Evropu se ne mozze gradecci visoke zidove okolo kucca".
"Strah" od Albanskog islama je na meti srpskog estabilismenta i
pravoslavnog klera. Najglasniji od njih su nadbiskup rassko-prizrenski
Artemije, kao i nadbiskup Lavrentije, koji je jednom, prema "Nassoj
borbi",koja je prenela "Maccvanske novine", rekao: "Nadbiskup Artemije
mozzda ima pravo kad je predlozzio da sa velikim bolom podelimo jedan
deo Kosova, koji najmanje volimo i da ga damo Albancima. Mozzda che
taj deo Kosova biti izazov za buduchnost Srbije, pa i cele Evrope, jer
che taj deo biti velika prepreka za prodor islama na sever. Ako to ne
bude uccinjeno, plassim se da che Albanci veoma brzo sticci do
Ssumadije a mozzda i do vrata Beograda, zato ssto che za samo dve
decenije oni biti nacionalnost broj jedan u Srbiji. Kad bi se danas
albanski mladichi regrutovali u Vojsci Jugoslavije, svaki trechi
vojnik bio bi Albanac i svaki trechi poslanik bio bi u srpskom
parlamentu Albanac", zakljuccuje Lavrentije.
Dok je na meti poslednje srpske ofanzive bilo visse od 40 dzamija koje
su sravnjene sa zemljom, masakrirano je i puno imama a ubijen je i
sheh Muhedin u svojoj tekiji u Orahovcu, zajedno sa svim civilima koji
su se tamo sklonili. Bass zbog toga, ssto se ticce srpske strane,
sukob na Kosovu ima karakter verskog rata, jer svi znaci vode ka tome.
Srpska pravoslavna crkva smatrache se nosiocem tih radnji, dok ih ne
bude osudila.
Nazzalost, poglavar Srpske pravoslavne crkve, gospodin Pavle,
blagoslovio je kriminalce kao ssto su Karadzicc i Mladicc umesto da se
distancira od njihovih zlodela u Bosni. Ssto se druge strane u sukobu
ticce, to jest albanske strane, izuzev mozzda jednog malog broja,
sukob ima iskljuccivo etniccki i nacionalni karakter. Bass zbog toga,
celi albanski establissment je svoje temelje prislonio ka Evropi i
SAD, koje u svojim rukama drzze kljucc ressavanja kosovskog sukoba.
Da bi se pokazali ssto blizzi Zapadu, Albanci su 1991. formirali
Demohrissccansku Albansku Partiju cciji su cclanovi uglavnom
muslimani. Predsednik Kosova, Dr. Ibrahim Rugova, jednom prilikom je
rekao "jam sam simboliccki musliman". On se tokom svojih ccestih
kontakata na Zapadu nekoliko puta sastajao sa Papom Jovanom Pavlim II
a njegov portret drzzi u svojoj kancelariji, i nikad nije posetio
nijednu muslimansku drzzavu.
Svi simboli OVK i parole imaju samo nacionalni karakter. I na kraju,
da sukob na Kosovu za Albance ima jedino nacionalni i etniccki
karakter, dokaz je da je taj sukob dozzivljavan kao zajedniccki otpor
svih Albanaca, muslimana i hrissccana u zajednicckoj borbenoj liniji,
i da je srpska soldateska ubila jedan broj hrissccanskih Albanaca a da
su njihova naselja i prebivalissta dozzivela istu nesrechu kao i
prebivalissta njihove muslimanske brache.
(Autor je predavacc na Fakultetu islamskih nauka u Prisstini)
