Tema:
KOSOVO DANAS
Autori:
Shkëlzen Maliqi
Kada se govori o fenomenu paralelnih vlasti na Kosovu, obicno se misli
da su Albanci ti koji su "samovoljno" i "protivzakonito" formirali
paralelne institucije. To, medjutim nije tacno. Niti jedna od
paralelenih kosovskih institucija (parlament, vlada, ministarstva,
zavodi, skolski sistem, univerzitet, sportske lige, kulturne
institucije, mediji itd.) nije stvorena nakon 1990 godine kada je
uspostavljeno svojevrsno dvovlasce, vec su oni postojali od ranije,
kao neotudjive institucije kosovskih gradjana i legati ranijeg
sistema.
Sa legalisticke strane gledano, drzava Srbija je bila ta koja
je, nakon nasilnog i jednostanog ukidanja autonomije Kosova, kao cin
svojevrsne "unutrasnje" aneksije jedne od ravnopravnih federalnih
jedinica bivse jugoslovenske federacije, na Kosovu uspostavila sistem
paralelenih "srpskih" institucija, pod direktnom kontrolom vlade i
rezima u Beogradu, i uvek protiv volje vecine gradjana Kosova.
Suspenzija Skupstine i vlade Kosova 5 jula 1990 godine, kada je
Skupstina Srbije "privremeno preuzela njihove funkcije", kako je
glasilo zvanicno obrazlozenje, predstavljala je istovremeno i cin
suspenzije institucija suverene vlasti u bivsoj federaciji, jer je od
tog momenta nastupila fakticka i dalekosezna blokada rada tadasnje
Savezne Skupstine, a samim tim i saveznog predsednistva i vlade.
Savezna skupstina je, naime, prema ustavu iz 1974 godine, tako bila
uredjena da nije mogla doneti nijednu odluku niti konstituisati niti
jedan izvrsni organ bez saglasnosti skupstina svih 8 federalnih
jedinica, dakle ukljucujuci i onu skupstine Kosova. Suspenzija
kosovske autonomije imala je efekat drzavnog udara. Federalni sistem
tzv. Druge Jugoslavije raspao se bio vec tada 5 jula 1990, a ne 26
juna 1991 godine, kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost
i kada su Srbi, podstaknuti od rezima i opozicije u Beogradu, najpre u
Hrvatskoj a zatim i Bosni i Hercegovini zapoceli rat.
Rat i mirovne konferencije dovele su do nove realnosti na Balkanu, i
priznanja novih drzava i granica. Samo je na Kosovu stanje ostalo
kakvo je nastalo 1990 - 1992 godine. S jedne strane vecina gradjana
albanske narodnosti (oko 90 % stanovnistva Kosova) odrzala je i,
zatim, nadogradila, odredjene instrumente i institucije lokalne i
suverene vlasti, dok je Srbija preko svojih opunomocenika i
mobilizacije srpske manjine (sa udelom ne vecim od 8 % u stanovnistvu
Kosova) uspostavila komandni sistem vojno-policijske kontrole Kosova,
sa mnogim elementima nacionalnog aparthejda.
U periodu 1990 - 1992 na Kosovu su obe strane jednostrano radile na
strateskoj i temeljnoj izmeni konstitucionalnih odnosa. Srbija je to
ucinila "efektivnije" oslanjajuci se na silu i potpuno ignorisanje
volje kosovskih Albanaca. Izmene Ustava Srbije septembra 1990 i
proglasenje SR Jugoslavije aprila 1992 godine imale su za cilj
prejudiciranje i cementiranje polozaja Kosova u Srbiji, odnosno
stavljanje Albanaca pred svrseni cin. Stavise, Srbija je otvoreno
deklarisala politiku radikalne svojinske i etnicke srbizacije Kosova.
Citavim nizom mera i zakona javna svojina, infrastruktura, privredni i
drugi resursi Kosova proizvoljnim aneksionim svojinskim aktima
"prepisani" su jednostrano u vlasnistvo drzave Srbije, ili su
poklonjeni firmama iz Srbije.
Sprovedena je protivzakonita kampanja otpustanja tokom koje je za
kratko vreme oko 150,000 Albanaca ostalo bez radnih mesta.
Diskriminatorski zakoni (kao onaj o zabrani prodaje nekretnina
Albancima) i razne mere administrativnog zastrasivanja ,
maltretiranja, policijske represije, montiranih sudjenja i
legalizovane drzavne pljacke imali su za cilj stvaranje osecanja
nesigurnosti i straha kod Albanaca, kako bi se oni naterali na masovni
egzodus. Efekat ove represivne politike ogleda se u faktu da je vise
stotina hiljada Albanaca trazilo politicki azil u zapadnim zemljama.
Samo je sticaj okolnosti Kosovo tada spasilo od katastrofe. Pripreme i
vodjenje rata u Hrvatskoj i Bosni, njihov tok i ishod, stvorili su
bili strah od otvaranja tzv, juznog fronta, sto je dovelo do
strateskog povlacenja "jugoslovensko"/srpske vojske iz Makedonije i
obuzdavanja radikalnih srpskih aspiracija za ratno "resavanje"
kosovskog pitanja prema scenariju: izazvati lokalne ili masovnije
pobune Albanaca na Kosovu, zatim sprovesti snaznu odmazdu tipa
"sprzene zemlje" koja bi milione Albanaca nagnala na bekstvo.
Na ovaj scenario podsetio je ovih dana predesednik BJR Makedonije Kiro
Gligorov, obelodanivsi postojanje planova o prihvatnim logorima i
koridorima za ekspresni transfer kosovskih izbeglica u pravcu
Albanije. Medjutim, kosovski Albanci su u kriticnom periodu vodili
mudru politiku nenasedanja na provokacije i nenasilne rezistencije i
uglavnom deklarativnog politickog delovanja. Albanski deo kosovske
skupstine proglasio je 2. juna Deklaraciju o nezavisnosti a 7.
septembra 1990. godine Republiku Kosovo (Kacanicki Ustav), krajem
septembra 1991 godine odrzan je opsti referendum o nezavisnosti
Kosova, a krajem maja 1992 godine organizovani su nezavisni
parlamentarni i predsednicki izbori Republike Kosovo.
Te promene na albanskoj strani bile su vise simbolickog i
aspirativnog karaktera, zato sto Republika Kosovo nije mogla da se
uspostavi kao realna vlast sa vojskom, policijom i drugim organima
vlasti. Republika Kosovo vise predstavlja tip organizovanog i
nezavisnog drustva, nego li drzave. Najveci nezavisni sistemi u tom
paralelnom organizmu su skole (od predskolskih institucija do
univerziteta), i kompletne ili delimicne mreze drustvenih, politickih,
sindikalnih, zdravstveno-humanitarnih, sportskih , informativnih i
kulturnih asocijacija i organizacija. Vecina tih asocijacija i
organizacija postojala je i pre 1990 godine, i one su samo nakon
uvodjenja zabrana i vanrednih mera ili tzv. prinudnih uprava, samo
produzavale rad u novim uslovima i okolnostima.
Tako je kompletni albanski skolski sistem, koji je bio potpuno
autonoman i pre 1991 godine, nastavio sa radom i kada su izbacene iz
njihovih objekata. Da bi se odrzali ovi sistemi, Albanci su izgradili
(jedini uistinu novi) paralelni sistem poreza (3 odsto od prihoda).
Deo ovih sredstava prikuplja se na Zapadu, deo na Kosovu, i od ovih se
prihoda odrzavaju ne samo znacajniji organizmi (kao skole) vec i
upravljacka, politicka kasta Albanaca. Srpske vlasti tolerisale su ovo
veliko samoorganizovanje albanskog drustva, ali su zato u korenu
sasecale pokusaje da se izgrade drzavne ili paradrzavne formacije
(spreceno je konstituisanja kosovskog parlamenta 1992 godine, razbijen
je hapsenjima i sudjenjima Sindikat albanskih policajaca, osudjena je
grupa koja je navodno pokusala da organizuje Ministarstvo odbrane,
sprecno je formiranje nezavisne ekonomske komore Kosova).
Status kvo na Kosovu odrzavan je poslednjih godina na toj cinjenici da
su Albanci u visokom stepenu uspeli da organizuju nezavisno drustvo,
dok je Srbiji ostala kontrola klasicnih drzavnih funkcija. Drustvo i
drzava su u otvorenom sukobu, ali niti drzava moze da pokori drustvo,
niti drustvo da porazi drzavu. Problem je u tome sto su "drustvo" s
jedne strane, i drzava s druge strane sasvim "etnifikovani" a njihov
odnos je postao odnos gole sile; "srpsku" drzavu na Kosovu odrzava
samo i jedino oruzje, dok je albansko nezavisno drustvo do sada
pokazivalo fleksibilnost i politicke modalitete samoafirmacije, da bi
u poslednje vreme deo izgubio strpljenje, formiralo grupe koje se
nazivaju "Oslobodilackom armijom Kosova" i zapocelo gerilske akcije
protiv srpske policije.
Ipak, OVK cini se ne prdstavlja neki znacajniji faktor koji moze bitno
da promeni odnos snaga. Mogu li se, ipak, nekako pomiriti kosovsko
albansko "drustvo" i srpska "drzava"? Izgledi za to nisu veliki, zato
sto se albanskom drustvu koje se oseca politicki nezavisnim ne moze
nametnuti veci stepen pokoravanja i participacije u politickom zivotu
Srbije i Jugoslavije, a s druge strane, vracanje bilo kojeg stepena
autonomije i drzavnih ingerencija albanskom drustvu, srpska strana
dozivljava kao istorijski poraz i pocetak faktickog gubitka Kosova.
Paralelne vlasti na Kosovu odrzavaju se zahvaljujuci cinjenici da su
obe strane opredeljene za ili-ili resenje kosovskog pitanja (ono treba
da bude ili albansko, ili srpsko), ali srecom, i jedni i drugi su
svesni da takvu iskljucivu soluciju ne mogu da nametnu i ostvare
silom.
Trenutno se i srpska i albanska strana vise boje stvarnog resenja
(koje nuzno mora biti kompromisno) nego li odrzavanja status kvoa,
koji i jednima i drugima produzava iluzije privid nadmoci, Srbima
glede policijsko-vojne, a Albacima glede kontrole drustva... Cini se
stoga da su sadasnje politicke elite, iako se javno deklarisu
drugacije, radije spremne da pristanu na formule odrzavanje paralelnih
svetova i tokova, nego da dogovore status koji bi doneo bitne promene
u Jugoslaviji/Srbiji (posto bi ona bi politicki i ekonomski morala
priznati punu ravnopravnost Albanaca) ili u albanskom drustvu koje sa
ogromnim nepoverenjem gleda na mogucnost participacije u politickom
zivotu Srbije, i kojemu je visoka autonomija ili status republike
eventualno samo sredstvo, a ne cilj.
Razume se, postoje samo dva puta za resavanje kosovskog pitanja: jedan
je dug i neizvestan put pregovora i dogovora, a drugi je neka od formi
ratnog razresenja (dugi, tinjajuci i isprljujuci rat; ili neka
varijanta blic kriga sa neizvesnim ishodom po obe strane...) Iako ima
dosta racionalnih resenja u opticaju, ne moze se predvideti koja ce
pustiti korena... To je stvar pregovarackog procesa, ako on krene.
Meni se trenutno cini najracionalnijim i "najbezbolnijim" primena
jedne formule resenja bez konacnog resenja, a koja bi se zasnivala na
podeli vlasti, nekoj vrsti produzenja sadasnjeg stanja dvovlasca i
paralelnog zivota, ali pod dogovorenim uslovima. Ako je takva solucija
pronadjena (sazad samo na papiru) za albanske skole, ista formula
mogla bi se prosiriti i na druge institucije.
Moglo bi se dakle priznati i legalizovati dvovlasce, ali uz
uspopstavljenje trece instance koja bi koordinisala interese i
sprecavala sukobe. Moglo bi se, recimo, dogovorno uspostaviti nesto
sto bi se nazvalo Kosovskim slobodnim regionom ili zonom, kao sto je
nekada bila uspostavljena slobodna zona u Trstu, dakle bez formule
suverenosti (Jugoslaviji bi mogla biti garantovana, za odredjeni
period, efektiva zastita ekonomskih, nacionalnih i kulturnih intersa).
Ova slobodna zona ili region nadgledala bi se tripartitno, od
zajednicke srpsko-albanske komisije i Evropske Unije kao garanta, a
koja bi kasnije, kada se stvore uslovi, postala deo Evrope regiona.
(Autor je filozof i publicista iz Pristine)
(kraj)
Mihailo Markovic
Problemi koji danas postoje na Kosovu poticu delom iz vrlo realnih
suprotnosti interesa srpskog i albanskog naroda, delom iz predrasuda
ideoloskog i kulturnog karaktera. Neotklonjiv realni sukob interesa
sastoji se u tome sto ogromnu vecinu stanovnistva na Kosovu (oko 90
odsto) cine Albanci, ali je, s druge strane, Kosovo vekovima bilo
maticna srpska zemlja i danas je deo srpske drzave.
Albanci Kosova pokusavaju da ostvare svoj optimalni nacionalni cilj -
svoju nacionalnu drzavu na celokupnom etnickom prostoru koji su
poslednjih decenija osvojili (zahvaljujuci pre svega, vecem
demografskom rastu od svojih suseda). Kosovski Albanci dosledno slede
projekat Prizrenske lige iz 1878. godine. Taj projekat je predvidjao
formiranje Velike Albanije, koja bi, pored Albanije, ukljucivala i
Kosovo, istocnu Crnu Goru, juznu Srbiju i zapadnu Makedoniju.
Teskoca tog plana je u tome sto su se sporne oblasti vec nasle u
sastavu drugih drzava i sto se albanski narod cesto oslanjao na
pogresne saveznike, gubitnike u ratovima (Tursku, Austro-Ugarsku,
Hitlerovu Nemacku, Musolinijevu Italiju). Privremeno su Albanci
ostvarivali kontrolu nad zeljenim teritorijama, ali su porazom
velikih saveznika njihove nacionalne aspiracije dozivljavale potpuni
slom.
Srbi cine ono sto radi svaka druga drzava. Oni drze teritoriju
koja je vekovima bila njihova, koja ima veliki simbolicki znacaj za
njihov nacionalni identitet, koja je prebogata srpskim kulturnim
spomenicima i prirodnim resursima i, sto je najznacajnije, koja je
medjunarodno priznati deo njihove drzave.
Kao sto smo videli, Englezi se nisu odrekli Foklandskih ostrva,
Amerikancima ne pada na pamet da neku od juznih drzava prepuste
narodima spanskog porekla (kojih sada ima preko 25 miliona) ili
crncima (kojim ima vise od 30 miliona). Slicno tome, Spanci,
Francuzi, Italijani i Rumuni ne zele ni da razgovaraju o otcepljenju
Baskije ili Katalonije, odnosno Korzike, juznog Tirola i
Transilvanije.
Pravila koja u ovom momentu vaze u medjunarodnim odnosima vrlo su
jasna - nacije koje su bile deo neke visenacionalne drzave mogu
imati podrsku medjunarodne zajednice za svoje otcepljenje i
formiranje sopstvene suverene drzave. One etnicke zajednice koje su
samo deo jednog naroda koji vec ima svoju maticnu drzavu (kao sto
kosovski Albanci imaju Albaniju) moraju ostati kao nacionalne manjine
u drzavi u kojoj su se zatekli. Broj pripadnika manjine ne igra
pritom nikakvu ulogu.
Stvar je prosto u tome da bi se slomio ceo medjunarodni poredak kada
bi se to pravilo izmenilo. Etnicki cistih drzava u svetu nema i kad
bi se medjunarodno priznate drzavne granice menjale svaki put kad god
to neka etnicka zajednica pozeli, nastali bi neopisivi haos i
krvoprolice. Sukob bi bio tesko resiv i kada bi se zasnivao samo na
toj jednoj realnoj suprotnosti. On je, medjutim, veoma komplikovan
dodatnim ideoloskim, verskim i kulturnim ciniocima.
Kosovskim Albancima nije dovoljno sto su etnicki razlozi na njihovoj
strani - oni ne priznaju Srbima istorijska prava. Oni veruju da je
Kosovo bilo njihova zemlja, daleko pre nego sto su u VI i VII veku na
Kosovo stigli Srbi. Oni su sebe proglasili za potomke Ilira koji su na
Balkanu ziveli jos pre dolaska Rimljana. Za to verovanje - da vode
poreklo od Ilira i da su ziveli na Balkanu pre dolaska Srba - ne
postoje nikakvi naucni dokazi.
Ne samo to, na Kosovu ima brojnih materijalnih dokaza o iskljucivoj
prisutnosti Srba. Svi toponimi su srpski, sve crkve, manastiri i drugi
kulturni spomenici su srpski. Nigde nema nikakvog traga o nekoj
prethodnoj albanskoj civilizaciji. Po turskim defterima iz XIV i XV
veka na Kosovu gotovo nije bilo albanskog stanovnistva. Ono se
nesumnjivo doselilo onda kada su, posle ustanaka protiv turske vlasti
u XVII veku, Srbi u strahu od represalija masovno napustali Kosovo i
selili se na teritorije Hrvatske i Madjarske (danasnje Krajine i
Vojvodine).
Celokupni zivot na Kosovu danas se obavlja u dva paralelna drustva -
albanskom i srpskom. Svako ima svoje vlasti, svoju privredu, prosvetu
i kulturu. U privredi nesumnjivo dominiraju Albanci - lavovski deo
kapitala je u njihovim rukama. Od onih koji su sabotirali rad u
zajednickim drustvenim preduzecima i zato bili otpusteni, mnogi su
dobili posao u privatnim preduzecima svojih sunarodnika.
U organima vlasti sede gotovo iskljucivo lokalni Srbi. Njima sasvim
odgovara albanski bojkot izbora i drzavnih ustanova. To je bio jedini
moguci nacin da Srbi ne samo ucestvuju u upravljanju, nego i da
drze puni monopol vlasti. Njima sasvim odgovara i to sto Albanci ne
prihvataju autonomiju, na koju po sadasnjem Ustavu Srbije imaju
pravo.
U pogledu narusavanja ljudskih prava, vazno je otkloniti
sledecu mistifikaciju. Verovatno je da na Kosovu postoji odredjeni
stepen politicke represije. Sama cinjenica da se na Kosovu nalazi
veliki broj policajaca i vojske, kao i da su odnosi dva naroda
optereceni bojkotom, netrpeljivoscu i mrznjom, verovatno dovodi do
situacije u kojoj dolaze do izrazaja nelegitimni akti represije.
Medjutim, problem s ostvarivanjem ljudskih prava na Kosovu daleko je
vise posledica odbijanja Albanaca da koriste ona ljudska prava koja
im niko ne osporava. Oni bojkotuju izbore iako bi na Kosovu sigurno
dobili. Svi organi lokalne samouprave bili bi u njihovim rukama. U
Skupstini Srbije oni bi mogli imati blizu 30 poslanika i igrali bi
presudnu ulogu u donosenju mnogih odluka, s obzirom na odnose snaga
vlade i opozicije.
Isto tako, svi problemi u prosveti stvoreni su njihovim bojkotom
skola i nepriznavanjem institucija drzave u kojoj zive. Nije
Pristinski univerzitet "zatvoren", kao sto zlonamerno tvrde strani
mediji. On je otvoren i pohadjaju ga hiljade studenata iz svih krajeva
Jugoslavije. Albanski studenti odbijaju da se ukljuce, oni zahtevaju
prostorije Univerziteta samo za sebe.
Sve se to cini s obzirom na los medjunarodni polozaj Jugoslavije i
u nadi da ce dovesti do medjunarodne intervencije u njihovu korist.
Posto im ni SAD ni medjunarodna zajednica ne priznaju pravo na
otcepljenje i formiranje suverene drzave Kosovo, sada na scenu
stupaju radikalnije snage i pokusavaju da teroristickim akcijama
izazovu internacionalizaciju sukoba.
To je vrlo opasan put i za Srbe i za Albance. Jedini razuman i
medjunarodno prihvatljiv put bilo bi uspostavljanje dijaloga i
nalazenje resenja kojim bi obe strane ponesto zrtvovale u interesu
mira i svestrane saradnje albanskog i srpskog naroda, kao i drzava
Albanije i Jugoslavije.
Albanci bi se morali odreci otcepljenja od Srbije i Jugoslavije, a
Srbi bi se morali odreci privilegija koje zasad imaju na Kosovu,
usled albanskog bojkota. Srbi moraju garantovati i u praksi ostvariti
sva politicka i socijalno-ekonomska prava Albanaca, bez ikakve
diskriminacije gradjana na Kosovu po nacionalnim i verskim osnovama.
Takodje, treba se dogovoriti o modalitetu teritorijalne autonomije
Kosova, koji je propisao Ustav Srbije od 1990. godine.
S druge strane, Albanci, kao i svaka druga manjina u svetu, moraju
prihvatiti da su Srbija i Jugoslavija njihova drzava, kao sto to
cine njihovi sunarodnici u svim drugim drzavama u kojima zive kao
manjina.
Alternativa je srljanje u totalni rat u kome bi svi ucesnici mogli
samo da izgube.
(Autor je akademik iz Beograda)
(Kraj)
