Cinjenica je da su siptari u predhodnoj Jugoslaviji doziveli puni nacionalni, kulturni i ekonomski prosperitet. U posleratnoj Jugoslaviji, kao nigde u svetu, nacionalna manjina se ponasala kao gost u zajednickoj kuci, nemilosrdno uzimajuci novac u cilju odrzavanja azijatskog nataliteta, stvarajuci sopstveni Univerzitet, Akademiju nauka i td, sto je sve rezultat istinske tolerancije svih drugih (pre svega Srba), sa kojima su ziveli u zajednici.

Narastanjem populacije rasla je i zelja za sirenjem, ali na jedan necivilizovan nacin, grubo i silom, ne birajuci sredstva i ugrozavajuci svoje vekovne sunarodnike i susede. Evidentan je teror i sopstvenog naroda (siguran sam da svi siptari ne misle jednako!). Svaka prilika se koristi za otvoreno neprijateljstvo, ciji krajnji cilj je unistenje Srba ne samo na Kosmetu, nego uopste, zeleci na taj nacin unistenje evidentnih dokaza sosptvene necovecnosti i necivilizacijskog postupanja. Buducnost Evrope je suzivot, a ne stvaranje nacionalnih geta sto neko od siptarskih mocnika previdja.

Nekorektno je, daleko ispod bilo kog civilizacijskog nivoa, traziti resenja na krilima bilo cije sile, sto siptari danas upravo cine, koristeci vesto zamenu teza pomocu koje se nasilnici pretvaraju u zrtve. Istorijska zrtva u ovom trenutku je srpski narod, kome centri ekonomske moci ne mogu oprostiti urodjeni osecaj nacionalnog ponosa i dostojanstva. Siptarske vodje (ne bih se usudio reci i siptarsaki narod) ne shvataju da su samo instrument pri realizaciji dugorocnih strateskih interesa svetskih ekonomskih mocnika uspostavljanja kopnene veze sa kaspisjkim basenom, koji je prebogat naftom. U dosezanju tog cilja se ne biraju sredstva i siptarski narod je samo instrument, koji ce biti bacen na smece istorije onog trena, kada se to ostvari. To ide na dusu onih, koji danas vode siptarski narod.

Srbi u ovom trenutku nemaju izbora: jedini izbor je braniti se i odbraniti po svaku cenu. Spremnost na razgovore sa legitimnim predstavnicima siptara pod patronatom medjunarodne zajednice je maksimum, koji vecina civilizovanih zemalja ne bi prihvatila u razgovorima sa bilo kojom nacionalnom manjinom, pogotovu ne nakon decenijskog istinskog truda da se omoguci ekonomski i svaki drugi prosperitet siptara, koji su u svakom pogledu otisli dalje od svojih sunarodnika u maticnoj zemlji.

No sta je tu je, desilo se to sto se desilo, po mom licnom misljenju u ovom trenutku je jedini racionalan potez reci hvala svim stranim vojskama i oruzju i svoje dojucerasnje komsije, prijatelje, kumove... pozvati da u neposrednom dijalogu rese sva sporna pitanja.

Dussko Radocaj, massinski inzzenjer